Foto: 
Carlo

Luka bisera (drugi deo)

...Bio je to moj poslednji razgovor sa mamom. Nikada me više nije pozvala. Nikada napisala pismo.
Bila sam duplo kopile. Tako sam se bar osećala. Mrzela sam školu, zadirkivanja i par lažnih sažaljenja. Stalno sam imala potrebu da pobegnem iz tog gradića i napravim nešto od sebe. Baka me je, iako nemilosrdna kada je u pitanju moja mama Beti, ohrabrivala pričama za laku noć. U svakoj od njih ja sam bila prelepa princeza u koju nijedan princ nije mogao, a da se ne zaljubi. Kada sam bila malo starija, princeza se pretvorila u Doris Dej, Saru Bernar, pa čak i Tedu Baru, a kada sam se oprostila od puberteta u Neninim bajkama bila sam slavna spisateljica: "Ti si moja Virdžinija Vulf, moja Meri Šeli, moja Bronte..." iscrpela je sve spisateljice koje je znala, pa su se sestre Bronte sve jednostavno zvale Bronte... Neni je bila moja luka. Moje sve. Sve dobro u sebi što nosim, sve je to ona isplela... I ljubav prema ljudima, oprezna i ljubav prema prirodi, neobuzdana i ljubav prema knjigama... Shvatila sam da je ona u stvari moja mama. Sa sedom perikom.

Jedne noći ušla sam u njenu sobu i rekla joj koliko je volim i da se duplo toliko bojim trenutka kada će umreti. Jer, ona nije mlada mama. Samo se nasmešila: "Luiz dušo", rekla je, "uvek ćeš moći da divaniš sa mnom kao ja sa tvojim dekom. Luiz, oh, mila moja Luiz... Zar te nisam do sad već hiljadu puta ubedila u činjenicu da duše nikada, ali nikada ne umiru. Samo njeni obrisi. Ja ću živeti najmanje hiljadu godina. Ne brini. Nadam se da ti je to dovoljno." "Nije mi dovoljno, Neni.", pomislila sam, "Ali, pokušaću da te volim narednih dvadeset godina dvesta puta više na dan. Da nadoknadim onu ljubav kad se pretvoriš u dušu."

Sutra ujutru postavila je čaj za troje. Zbunjeno sam sela na mesto koje mi je Neni namenila. Slušala sam kako priča sama sa sobom i dobila naglu potrebu da zatvorim oči. Dijalog je imao puno više smisla. Posle nekoliko dugih minuta Neni je rekla: "Luiz, otvori gubicu." Sledila sam se. Kroz glavu mi je prošlo da ću, kad njenih obrisa više ne bude bilo, morati da pričam sa dva mrtvaca - sa njom i deka Vilijem, jer ona će od gore sigurno i čuti i videti sve i posavetovati me pride: "Pa šta da kažem Neni?", upitala sam. "O Bože Luiz, pa samo upitaj deku kako mu je juče prošao dan!"
"Kakav Vam je deko bio dan...juče...?", promucala sam.
"Veoma uzbudljiv mila Luiz! Tri puta sam izbegao smrt!", nasmeja se deka...mislim. Neni. Sjajno ga je imitirala. Brundala je sve vreme.
"O Bože kako si šaljiv Vile.", uskliknula je Neni piskavim glasom.

Nastaviće se...

Komentari

Komentari