Marina kutija

Okolina Bajlonijeve pijace u Beogradu. Zgrada sa ulazom iznad koga nedostaju bar tri cigle, malter otpao

Prizemlje, stan 1

Uzela je sa natkasne limenu kutiju sa naslikanim trešnjama. Prebirala je malo po uredno složenim papirima u kutiji i izvukla jedan.
- Onog dečka, slikara, sa drugog sprata, treba malo nagojiti. Jaja će ga ojačati. -

"Koh od sira

1 /2 mleka metuti da provri, umutiti 100 gr. brašna gusto ukucati. Onda skinuti sa vatre i kada se ohladi staviti 160 gr. masnog srpskog sira izgnjavljenog, 100 gr. masti i 4 žumanceta. To se dobro umuti i naposletku se doda šne od 4 belanaca. U modli peći u rerni."

Povlačila je prstom po uflekanom papiru koji je pre toga polizala i coknuvši glasno, uhvatila se šakama za obe butine, kao o oslonac samoj sebi i ustala sa stolice. Valjalo je podići vanglu sa eksera na zidu. Uz jedno stenjavo "uhhh..." , uspela je da dohvati vanglu za jednu ručku, pri čemu je vangla, odvojivši se od eksera, poletela nekontrolisano ka njenom temenu. Zazvoni joj po glavi, a da je bilo nekog u kući, zapitao bi se otkud crkvena zvona u dva popodne. I otkud inače, u ova vražja vremena. Smejala se samoj sebi. - A nekada sam kao mačka bila okretna. Približila je sve sastojke za pripremu i navalila na posao. Ta reč "navaliiti" joj je davala veliki podsticaj da se pokrene. Njeni kolači su nekada kružili po celoj zgradi, pa i druga jela. Samo što sada zafali namirnica. A fali i stanara. Opustelo. A što se tiče namirnica, donese joj Stevka iz Višnjice. Tamo je druga država, gde "koke slobodno hodaju, za razliku od nas, gradskih pacova"- kako zna da kaže.

Drugi sprat, stan 4

"Poštovana gospođo Lilić!
Danas u novinama pročitah da ste sa Olgicom živi i zdravi, što me je vrlo mnogo obradovalo, Lukica takođe biće srećan, jer neizvesnost je teška. Ja još ne dobih vesti od Tanje, očekujem ih svaki dan. Da li ste i dalje u Beogradu ili ste prešli gde? Od Lukice čekam odgovor. Vas i Olgicu srdačno poštuje i poz. Vaš Dobrivoje
Postkarte an:Gospođa Aurelija St. Lilić
Empfsangsort: Beograd
Strade: Knez Miletina 5
Land:Serbien
Absender:Radovanivić Dobrivoje
22. 3. 1944."

Suza joj je, kao letnja kap kiše, iznenadna i krupna, pala na dopisnicu koju je malopre iz pošte podigla.Tako otvorena, bez koverte, jer dopisnice, da imaju koverte, zvale bi se pisma, putovala je iz Nemačke i celom svetu je bila takva, razodevena, na uvid. Samo što celi svet, ne može da vidi one prazne redove, gde slova nema. A baš ti redovi su najispunjeniji, najgušći. U njima su pogledi koje nije videla od početka rata, ali ih pamti, tu, u udubljenju na svom grlu, koje ponekad pulsira, kao drhtava ptica uhvaćena u šaku, kada te poglede dozove u misli. Oni su joj svetleli kroz tunele, podrume i policijske sate sve ove mračne godine. Ušla je u špajz i uzela da izlupa i očisti nešto oraha.

"Pišinger (gospođa Marin)

Umutiti 1/4 kg butera sa 4 žumanca u 1/4 šećera i 3 štangle omekšane čokolade u 1/4 mlevenih oraja. Dve oblatne na pola iseći i mazati, odozgo posuti orasima."

To će joj biti najbrže da zgotivi za ćerkinog udvarača. Olgica je pametna devojka i zna da je intelektualac uvek intelektualac, i kada prođu sve revolucije i ratovi, takvi će se najviše ceniti. Njen pokojni otac bi bio ponosan na njen izbor. Otići će Olgica, kada sve prođe, pomoći će joj ovaj dragi čovek, a možda i nju povede sobom...Talas topline joj pređe u blagu, prijatnu jezu. To bi bilo ostvarenje svih njenih snova, ipak je živa, i dalje ima pravo na njih, kao svako živ. Luka, njen brat će se već snaći. Ume da se čuva. Ne veruje taj nikome, što je u ovim vremenima spasonosno. Inžinjera će biti potrebno kada se završi ovo sve, a kažu da je već sasvim gotovo. Samohrana majka već deceniju, od toga, skoro četiri godine u ratu, kao da je tek sada osetila stenu koju je na leđima nosila, prosto se stresla. "Oh, Bože, u poslednje vreme stalno neka jeza i stresanje. Možda me ipak sve sustiže..." Pritom se zakašljala do zacenjenja, da je i gospođa Mara mogla čuti, a to ne bi želela. Mara bi pohitala da joj spremi prženog mleka, a od toga joj je samo muka. To nije kašalj od bolesti, nego od nedostatka sunca. Izaći će malo u šetnju u nedelju, na Uskrs.

Treći sprat, stan 8

Psić je lajao reskim glasom, kao da je, ne daj Bože, ranjen, ugrožen. A ustvari, bio je sam, cela dva sata. Ipak je taj pas imao teške ratne godine iza sebe, a za jednog psa od šest godina, pa još po računanju psećih godina, i to sa ratnim stažom, nije malo. Njegava gazdarica ga je zvala Sergej. Moglo se pretpostaviti da je ruskog porekla. Pas je bio sa srpskog sela, odakle ga je donela u Beograd, sa jednog izleta. A u Srbiju je došla je sa ocem, belogardejcem i starijim bratom. Udala se, po prirodi stvari, za oficira kraljevske vojske Srbije. Ostala je, nažalost, udovica. Ali, na dvoru, srpskom, stekla je veliko uvažavanje od mnogih viđenijih ljudi tadašnjih, ali se početkom rata sve promenilo. Mnoge od tada nikada više nije videla. Uspela je da zadrži onaj gen, kozački, nasleđen od svog dede, i s njim osećaj za samoodržanje, a takođe i otmenost. Bila je učiteljica klavira i ruskog jezika. A kao svaka Ruskinja plemenitog porekla, kojima je francuski jezik obavazan u komunikaciji diplomatskoj i društvenoj, dakle, i tog jezika.
Ušla je u stan i odmah umirila Serjožu, kako je tepala psiću. Komad kobasice je za početak bilo sasvim dovoljno. Uzela je da odgonetne sopstveni rukopis kojima je ispisala recept za tortu od gospođa Mare sa prizemlja, a taj je posebno za nju smislila, jer je bila mišlju da je za nju, ni manje ni više, nego jedna:

"Carska torta

4 cela jaja u 1/4 kg masti umutiti, dodati 1/4kg šećera, 1/4 brašna i 1/4 kg oraja i kakav miris. Testo podeliti na dva dela. U sredini pomazati pekmezom i metuti drugu polovinu testa."

Prvi sprat, stan 3

Gledao je s prozora na ulicu, hladnim, dugačakim prstima držeći se za nabor od teške, brokatne tkanine zastora tamno-zelene boje. Takvu je imao u svojoj apoteci koju su mu zatvorili. - Oteli! - Ustvari, cela ta zgrada, u čijoj je jednoj prizemnoj prostoriji spravljao lekove po recepturi i usluživao građane, bila je čvrstog temelja, pa im je bila pogodna za istureno odeljenje SS štaba. - Prokletinje! Samo kad stignu saveznici, kao bubašvabe ima da ih pobiju! - Njemu je s receptima za lekove dobro išlo, ali recepti za jela mu nisu jača strana. Ah, a što je voleo da miriše, upija iz hodnika sav taj divotni miris koji se širio sa prizemlja. To mora da gospođa Mara opet nešto dobro sprema. O, da, podeli ona, makar po parče, svima u zgradi, pa i njemu. Moglo bi se reći da je najvise brižna prema njemu. Pa, i on je njoj davao savete za bolove koji su joj sve češći. Ali, što voli da diktira te svoje recepte! Kaže, hoće da ostane zapisano. - Da se zna, kao lek kada se pravi, tako i hrana. To je čitava mala nauka. Kako zadovoljiti svoj stomak, creva, a pritom znati zašto jedno s drugim ide ili ne ide. Nije to tako, samo, ajd', udri, neka se zvaće! Nisu li ljudi vekovima prenosili ta umeća! I tačno se zna čim se čiji stomak može napuniti. Ne može neko sa dvora jesti seljačku, ratarsku hranu. Dok ovaj živi na tome od prvog zuba, pa do poslednjeg, to bi ovom drugom bilo kao da se otrov'o. - Pre nego što mu je dala da ponese do svog stana limenu kutijicu s onim što on voli, izdiktirala mu je recept za tu slast, za koju reče da je naziv:

"Muškacone"

1/4 kg ora', 1/4 kg šećera, 1 tucana zemička i vanile. Zamesiti sa malo limuna i bela vina, vaditi modlom i peći. "

Zaista, alhemijsko čudo kombinacije! Još će gospođa Mara pronaći eliksir večnog života! Ako se samo domogne kakvog metala, eto nama, umesto krofni, zlata do krova!
- Samo da upišem datum kada je recept izdat. - Voleo je tako da se zavarava, kao dete, da još uvek ima svoju apoteku u kojoj izdaje recepte. Svakako, datum je neophodan. - Evo, Mara je potpisala. Sada samo datum. Sricao je, dok je zapisivao, držeći u zubima zalogaj kolača iz limene kutije. Dakle, 15.april. 1944. Eto!

Četvrti sprar, stan 8

Bledo lice mladića se retko ukazivalo na prozoru. Sada je pomalo, iza štafelaja, namestivši zavesu tako da mu se snop svetla suviše ne rasplinjuje po slici, pa mu pravi izmaglicu. Kako je to pomislio, setio se reči iz zbirke Šarla Bodlera "Pariski splin", knjige koju je na originalu, na francuskom, dobio od gispođe Ruskinje. Ona mu je ispisala prevod nekih, njoj omiljenim stranica.
"Može čovek biti nesrećan, ali srećan je umetnik koga razara želja."
Imao je želju da slika, ali ne i materijala. A to je prava umetnička muka! Došao je u grad da uči zanat, stolarski, a završio kao umetnik. Mada, i zanatsvo je početni stupanj umetnosti. Sedeo je kod majstora i šegrtovao tako što knjige iz ruku nije ispuštao. Nije bio dovoljno snažan za te teške alatke. Da nije tog dana ušao u radionicu onaj slikar da poruči izradu štafelaja, ne bi se 'leba najeo od stolarije. Pa, ni ovako...
Gospođa Mara je svakom u komšiluku imala običaj da pripremi neki zalogajčić. Istina, s obzirom na manjak materijala, nije bilo izdašno, ali, tek da mogu da se zaslade u ova gorka vremena, da im "sreća dođe malo do mozga", kako je znala da kaže. Delila je onako kako je mislila da svako najviše voli, šta kome najviše pristaje. Merkala im je narav i dušu, kao krojač santimetrom kada meri za odela.
Eto, i danas ih je obradovala. A najviše je sebe usrećila.
Uostalom, sutra je Uskrs, valja se.

Beograd, 16.april 1944. godine
Uskrs
Saveznici zdušno, "saveznički" bombarduju jedan evropski, miroljubiv grad, da bi isterali zajedničke neprijatelje. Čekao je ovaj grad na prijatelje, kao ozeb'o sunce, ali nije slutio bombe, i to takozvane, "tepih bombe", pa još za svoj najveći praznik.

Zgrada u jednoj ulici u blizini Bajlonijeve pijace, sa svega nekoliko stanara, takoreći je bila prepolovljena. U jednom ćošku onog dela koji je ostao manje oštećen, ispod tronošca za klavir, skrio se jedan mali pas, koji je za jednog psa prošao zaista mnogo. Čitav deo istorije jednog naroda. Malo li je?! Uzeo ga je jedan mladić koji je učestvovao u spasavanju preživelih iz ruševina. Poneo ga je svojoj sestrici. Sergej se sada zvao Sića, jer je bio sitne građe, mali mešanac zlatkaste boje. U jednoj limenoj kutiji, sa naslikanim trešnjama, malo ulubljenoj, bili su, uredno složeni, listiovi s receptima ispisani preciznom rukom jednog apotekara i gospođe Mare lično. U tim receptima je bilo svega onoga što je imala, najviše od svih sastojaka, pored brašna, jaja, badema, šećera... nešto što je rado della, širom zgrade i ulice u kojoj je živela, otkad je došla sa svojim mužem i dvoje dece, a sve ih je izgubila od opake bolesti, jeftike. Zamišljala je tako da i njima sprema najlepša jela koja je za njih mogla izmisliti.

Limenu kutiju su uzele dve ruke. Pa onda još dve... pa je treći par ruku stavio na policu svoje sobe, uzimao s police, otvarao je i prepisivao listove iz kutije na druge, prazne listove. I taj par ruku je spravljao jela iz tih recepata, pa je prepisane listove dalje delio. Tako je gospođa Mara načinila jela od ljubavi, koja traju do današnjih dana, koja nemaju rok trajanja. Dobro je pomislio stari apotekar : pravi alhemičar je ta Mara!

Autor Ivana Đorđević