Na putu

Krenuli smo rano ujutru. Spustili se do ceste i nastavili dalje prema Petrovićima. Hodali smo u tišini, čuo se samo bat koraka i ubrzano disanje. Pogledao sam majku. Oči su joj bile veće nego obično, a lice zaleđeno. Pogledao sam oca. Lice mu je bilo crveno kao paprika, činilo se kao da će da eksplodira. Posle pet kilometara stigosmo do Petrovića. Prolazimo prve kuće, stiče se utisak da nema nikoga. Ćutimo i nastavljamo da hodamo. Prolazimo jednu krivinu,  pa drugu i izlazimo na pravac. Ispred nas, na oko sto metara, ukazaše se vreće sa peskom. Ne smemo stati, hodamo. Između vreća videh cev mitraljeza. Viđao sam takav ranije. "Garo". Kada smo došli skoro do vreća, izađoše dvojica u plavim uniformama, naoružani kalašnjikovim i krenuše prema nama. Imali su ne više od dvadeset godina. Posle nekoliko koraka stadoše. Rekli su samo "dobroj’tro." Mi u jedan glas odgovorismo. To su bile prve reči koje smo izgovorili otkad izađosmo iz kuće. Prošli smo, nisu nas ništa pitali, niti tražili dokumenta. Posle deset minuta hoda, otac tiho reče: "Učio sam ih."

                                                                                     ****

"Očišćena je Vlasenica i Zvornik, sve je čisto do Drine." Crveni golf dvojka je savlađivao teške krivine spuštajući se prema Vlasenici.

"Prespavaćete kod mene, pa sutra ujutru na autobus. Uspostavljena je linija Pale-Beograd."

 Pričao je kao navijen, rođak Milivoje. Ja i mama smo ćutali.

"Znaš li, Rado, onog popa što je bio kod nas, onog iz Žeravica?"

 "Znam ga iz viđenja", odgovori mama.

"Zamisli budalu, dvojicu hodža stavio u kola i odvezô prema Kladnju, mogô je glavu izgubiti. Vladika ga oćerô u neko selo kod Šapca, dobro je prošô."

"Ja", reče mama.

 Posle pola sata stigosmo u Vlasenicu.

"Vidi grada, Milane, triput veći od Olova."

Gledao sam levo i desno. Na većini zgrada krst sa četiri S. Na jednoj Živela, živela  kraljevina Srbija, ispisano crvenom bojom. Milivoje "napravi"  krug po gradu i zaustavi se pored jedne kuće u brdu.

"Stigli smo", reče.

                                                                    ****

Čekali smo. Kamioni vojske su prolazili. Nekoliko reportažnih kola. Prvi autobus prepun, nismo mogli da uđemo. Sledeći takođe. Rođak je rekao da se vratimo ako ne uspemo. Treći autobus posle nekoliko sati. Uspeli smo. U autobusu ljudi unezverenih pogleda. Većinom ćute. Neka beba plače. Dva vozača. Jedino oni pričaju, glasno. Usput sela. Vide se posledice borbi. Neke kuće oštećene od granata, neke izgorele.

"Drumovi će poželjet Turaka, al’ Turaka nigdje biti neće", reče vozač.

"Jes vala", odgovori drugi koji je odmarao i naplaćivao karte.

Misli Tuđman granica je Drina, sad mu Drina teče oko Knina, čuje se sa radija. Posle kraće vožnje, ukaza se Zvorničko jezero. I dalje svi ćute ili nešto tiho kratko govore. Hidroelektrana, Zvornik, put pored Drine, Karakaj. Ugledah most.

Autobus se zustavi ispred kontrolnog punkta. Kroz prozor sam gledao reku i most. Uđoše dva mladića u uniformama policije Republike Srpske.

"Pripremite dokumenta", uzviknuše.

Za njima uđe moj rođak iz sela. Uvek se gurao u vlast, tako da je i sada postao neki kurac. Išao je polako, gledajući levo i desno. Nekoga je tražio. Prepoznao nas je i došao da se pozdravi, pitao za rodbinu i ostalo. Glasno je rekao:

"Momci samo rade svoj posao", i izašao iz autobusa.

Legitimisali su redom. Neko je pokazivao pasoš, neko ličnu kartu. Za decu đačka knjižica ili "rodni list". Sve su to bila dokumenta SFRJ.

Počeli su da izvode neke ljude. Nije mi bilo jasno šta se dešava sve dok nisu legitimisali jedan bračni par ispred nas. Policajac je pitao:

"Rajko, šta ti je Razija?"

"Supruga", odgovori ovaj.

"Uzmite stvari i izađite iz autobusa."

Izveli su oko dvadeset ljudi.

"Momci samo rade svoj posao."

Prešli smo most. Još jedna kontrola na srbijanskoj strani. Nastavili smo dalje. Srbijanci nisu mnogo zagledali papire, niti bilo šta pitali, znajući da momci sa suprotne strane  rade svoj posao.

                                                                ****

Dočekali su nas srdačno.

"Ovo su naši rođaci iz Srpske Krajine", objašnjavala je Zorica malom Darku.

Mama je prespavala i vratila se u Bosnu. Ostao sam sam, sa nepoznatim ljudima.

Početak leta. Okolina je divna. Planina Gučevo, Drina, veliki park u centru i fudbalski stadion. Prvi dani su bili teški. Svako jutro me nešto stezalo u grlu i suze navirale. Krivio sam sebe što sam tako lako pristao da krenem. Ali sad je sve bilo gotovo i neizvesno.

Autor Milan Neđić