Nebrušene duše

Stopala su joj utabanala stazu ka kapiji tog zdanja od prekomorslog belog, izglačanog kamena, koje je imalo u sebi zrake sunca i zrnca morskog peska. Koračala je ka crkvi u kojoj se molila svakog jutra, crkvi sa moštima svetice. Nosila je prepun naramak cveća, od semena iz dalekih krajeva, koji do reke stigoše. Otac ju je naučuo sadnji semena i nezi izdanaka. Ruža vetrova koja se nadvijala nad tim delom grada, donosila je kapljice iz daljina, koje su pojile njeno cveće, taman onoliko koliko mu je bilo porebno. Beše puno kupaca njenog cveća, među njima i onih plemićkog roda, koji ne žališe da joj i biserje daruju iz svojih vrećica od izvrnute kože. To cveće je bilo takve lepote, da su je svi po cveću znali kao Fiorinu ili Lepu Cvitu, kako je imenovaše neki došljaci. Mnogi Latini I Mleci su Cveti tražili ruku, uz pompezno klanjanje i pokazivanje zuba uz široke osmehe, ali je ona, uprkos tim manirima tetreba i mahanju kitnjastih repova paunova, znala da je to njihov trenutni zanos, da bi je oni samo ubrali, a zatim ostavili da uvene, a onda bi je u sledećoj luci zamenili nekim drugim cvetkom. I zaista, Cveta, kao da je poprimila roze boje cveća na svojim obrazima, a šarenilo u zenicama, te nije mogla biti nazapažena među svetinom koja se sakupljala da pozdravi svog gospodara, svog Despota. A Gospodarev konj, kao da je znao kome pripada, ko je njegov gazda, pa je tako i koračao, kao da je njegov najbolji predstavnik. Snažno i sigurno je gazio tlo, iako sa podignutom glavom, ali ne od gordosti, već zaglledan u nešto iznad visikih kula zidina. Gospodar Stefan je bio kao i njegov konj, daleko zagledan. Preko reke, pa još jedne reke, do mora, sve do jednog ostrva, gde ga je čekala njegova izabranica. Cvetu je, baš kao što je i njeno cveće, uzgajala i vodila neka prirodna sila, neka ruža vetrova, vodila je ka svakoj stazi kojom su prošla kopita njegovog konja, kao da joj je ta staza bila zapisana. Probi se ona kroz gomilu naroda koji je s divljenjem i ljubavlju pozdravljao svog Gospodara. Sa naramkom cveća, i sama slična tom cveću, zaustavi se, kao slika, u oku tog plemenitog viteza, koji je voleo sve lepo, pa mu se i Cveta, kao cvet maslačka, zakači za trepavicu njegovog levog oka. Ali, njegovo desno oko je i dalje gledao u prostor koji je samo on mogao videti. A jedina je Cveta mogla osetiti bljesak te varnice iz levog oka gospodara. I od tada, u toj svetlosti živeše. Svaki beli dan joj je beše belji zbog tog živog zraka, a noć imaše dva meseca mesto jednog.
Sve do onog dana, kada sa dalekog ostrva, Gospodar dovede svoju izabranicu, koja uskoro postade Gospodarica sveg naroda, pa i njena, kao što zagospodari njegovim srcem.
Postade i ostade. Bila je lepa, vitka i visoka, kao njen plemeniti izabranik, koga još u narodu nazivaše i Visoki. Gospodarica nije imala lepotu kao Cveta, sastavljenu samo od elemenata prirode, već onu tananu, sa primesom etra, prirodom koja ne sme da se izlaže velikoj svetlosti, onoj od mešavine loza od kojih je ukrštana. Ponekada biva da ukrštana loza ne uspe u svim svojim izdancima, te se gospodarica ubrzo razbole. I pored svega što je Despot, muž njen, mogao učiniti za njen spas, ona ne požive dugo, jer je tu njegovo despostvo bilo ograničeno. Gospodar, kao pravi vitez, plemićkog roda i plemenitog srca, obeća svojoj voljenoj na njenoj postelji za spokoj, a obeća tako i sebi, da nikada zavoleti drugu neće. I zaista je tako i živeo, sa tim obećanjem, ali ne kao teretom, već svojim jedinim draguljem koji je utelovljen ostao u njemu samom kao pomen na svoju suprugu i kao pomen na decu koju ne imadoše.
Cveta je hodila svim stazama tog lepog grada, punog sveta, dok su joj ispadali strukovi cveća iz naramka, kao da su ostavljali trag za njom, u znak tugovanja njenog zbog gospodara, njegove tuge. A i zbog onog, skoro ugaslog sjaja bljeska iz njegovog levog oka, koji je, samo ponekad, u noći, titrao pod njenim kapcima, pa nije znala da li je to sjaj suze koja ne isteče iz oka ili iskra njene dragocene svetlosti.
Počela je polako i Cveta gasnuti. Želela je da ga opet vidi. Svakakve je svetkovine obilazila, ne bi li ugledala opet gospodara svoje duše, svetlost oka njegovog.
I vide ga, jednog svetlog dana, toliko svetlog, da se na njegovom konju dlaka blistala, a griva kao od biserja, skrivala mu pognutu glavu, baš kao što je i njegov Gospodar držao. Ali, ne pognutu od skrušenosti, već od podaništva prema svom narodu. Imao je on svoj narod, svoj grad pored sobom koji je izgradio, ali ne sebe radi, već za svoje drage podanike, kojima i sam postade podanik, za sve one koji će se tek roditi u tom gradu, koji će ga bar ponekad pomenuti. Približila se prvim redovima svetine koja je mahala i klicala Gospodaru. Usudila se da pogleda u to lice koje nikada do tada u celosti nije videla, a bilo je lice najvoljenije, i od sopstvenog odraza iz vode. U jednom trenutku, koji za nekog delić vremena, a za nju, to je bila večnost, mogla se zakleti da je baš nju pogledao, ovog puta s oba oka. A onda... samo je uspela videti sapi njegovog konja i rep upleten koji se udaljavao...

Sa obilaska dragih mesta svoje postojbine, svog slavnog oca i majke, Gospodar je sa svojim vernim podanicima tumarao po šumi, jer je bilo vreme lova, a njemu do lova nije bilo. Soko na njegovom desnom ramenu držao je krila izdignuta i spremna za let na komandu u svakom trenu, jer tako ga je Gospodar naučio. Ali ni sokolu, kao što i Gospodaru nije bilo do lova, nije bilo do leta. Želeo je da mu nikada ne kaže da poleti, od njega, da uvek bude uz njega, makar ostao sakat u krilima.
A onda je Despot, u šumi naišao na gustu izmaglicu. Iz te izmaglice izađe jedna vitka ženska prilika, pa on potera konja da je sustigne. I stiže tako blizu nje, da je prepozna. Beše to njegova ljuba, njegova gospodarica, koja mu pružaše ruke. I on njoj svoje ruke ponudila. Kako ne bi? Pa, za njom hodi otkad je otišla, baš kao sada, po ovoj šumi i ovom tamnom vilajetu. Kako da je odmah za struk ne uhvati i podigne na svog konja?! Da opet budu zajedno, oboje onako vitki i visoki. Kako pomisli, tako i učini.
Soko se naglo uzvinu, sa krikim od strave i bolnog žala, kada vide pad svog gospodara. Konj se unezveri, obiđe tri puta oko palog junaka pored koga prođoše toliki mačevi i sablje, jer on je, konj njegov, svedočio tome, a na kraju od praska svog srca stradaše. Od srca junačkog za sve druge, ali krhkog za sebe. Srce despota koje od deteta dečaka slavnog oca i slavne majke, postade junak i vitez, kakav se do tada ne rodi i kakvog nikada ovaj narod više ne izrodi.
Cveta je sedela nadomak obale dveju reka koje su se plavim nitima vezivale jedna za drugu i čije ribe su razmenjivale legende nekih dalekih obala kraj kojih su plivale. Kraj nje je bio naramak cveća tek ubranog, kao što ona nikada neće biti. Na tren, onaj tren koji nije bio zemaljski, koji kao da se namah iz kosmosa stvori, učini joj se da ču krik sokola kod donje kule. Nebojšina kula je bila poslednja odbrana i uporište grada njenog Gospodara. Osetila je snažan bljesak u grudima, kao da je sama munja osvetlila svu njenu utrobu, skelet. Kao da je kroz nju prostrujalo sto ruža vetrova.
Tako su je i pronašli, polegnutu po travi, kao savijen cvet pod udarom nebeske sile. Ruka joj je bila na grudima, koja kao da je pridržavala srce da ne izađe iz njih. Bila je na uzvišici, kraj staze koja vodi ka crkvi sa moštima svetice, onoj, što joj se svakog jutra molila za njegovo zdravlje.
Pričalo se da je na mestu gde je sahranjena, nicalo takvo cveće, da ga ni sama priroda nije umela prepoznati. Danas tog starog groblja nema više.
I mnoga groblja su od tada nastala, pa i ona nestala...

Ipak, postoji puno mesta u ovom gradu, na kojima, tako, sasvim neočekivano, pa makar to bila polomljena betonska ploča, crep na krovu, stepenice...izraste neki neobičan cvet samotnjak.

Ivana Đorđević
u Beogradu,
9.1.2024.