Nepravda

- Jesi li čuo, prijatelju moj? – upitao je uznemireni M.

- Naravno, druže stari. Čuo sam! – odgovori zaprepašćeni J.

- Ja sam verovao, nadao se, ma bio sam siguran da se izvući neće, a vid ti nje! – odmahnu glavom M u neverici. Onda obojca zacoktaše ujednačenim ritmom, te srknuše po gutljaj rakijice s teškim uzdahom i ujednačenim ritmom zavrteše glavama u bolnoj neverici.

- Sve se nadah naći ću je u novinama. Šetao sam često po mostu u nadi da ću je sresti, pa da je ohrabrim u nameri – reče tužno M.

- A ja sam je vrebao na groblju. Mislio sam, ako tamo ne zaplače i ne pukne, neće nigde. Nije čak ni došla, ej! – povisi glas besni J.

- Bezdušnica. Umesto toga, ona živi kao da se ništa desilo nije. Vija po gradu. Čak i peva, čuo sam – ubaci se odnekud izvesni S koji je čuo priču M i J.

- Da. A svi znamo da ko je tužan, taj ne peva. I zamisli, ne nosi crninu – reče revoltirani M.

- A da je ti nisi slučajno mimoišao na tom mostu? Ili da možda nije bila na nekom drugom? Mora da je bar razmišljala o tome – zaintrigirano će S.

- Ne! Ja sam je vrebao na drugom mostu.  I na treći sam neretko odlazio. Ni tamo bila nije. Čuo sam da piše i neke pesme – pojavi se niotkuda i Z koji je slušao priču M, J i S.

- Još se i raspisala gospođica! Pa to je nečuveno! – povika M i lupi rukom o šank.

M, J, S i Z otpiše po gutljaj rakije, te sad sva četvorica ujednačeno zacoktaše i zavrteše glavama.

- Ne ide to tako, ne. Morala bi što pre da se pameti prizove. Možda planira nešto za kasnije, a? – pokušao je da ih uteši S.

- Ma jok, čitao sam statistike. Obično se na to odluče u prva dva do tri meseca. Prošlo je pet. Ne znam kako je, bre, nije sramota da živi! – razdra se ljutiti J.

- Ja ne znam odakle joj hrabrosti za to! – nadoveza se razočarani M.

- Mogla je možda malo i da prekorači rok, pa da reši to. Svakako muči i u neizvesnosti drži svet. Em se kreće, em ćuti – reče Z u neverici i srknu rakijicu.

- A mi istinu ionako znamo. Ali nije ljudski što ona ćuti, ipak! – reče M i odmahnu rukom.

- Znamo, ali red je, brate, da potvrdi i da nas uveri u ono što i sami znamo. Nek prizna! – diže glas prgavi J.

- Da prizna, nego kako! – javi se i S, te štucnu.

- A šta ona radi? Živi! Ona, gospođica, živi! – procedi kroz zube M.

- Bezdušnica! – povika J.

- Tja! – povikaše svi uglas, zacoktaše, te završiše s rakijom i prelistaše čitulje po treći put. Utom granu rujna zora, te se pokupiše iz kafane onemoćalo i teturajući se, ćutke pođoše kućama.

Jelena Andonović