Otpraćeni vozovi

Dugo je mahao mršavim rukama u svom jedinom sakou okraćalih rukava, a onda, kada je shvatio da ga više niko ne može videti, ruke je zamenio dugim pogledom, da isprati voz, sve dok se video poslednji vagon koji je voz vukao sobom. A u vagonu broj 4, kupe 12, bio je sav njegov svet, velik kao onaj, u koji taj voz putuje. Nije umeo da plače. Eto, prosto, nije umeo. Ako je nekada i plakao, to je ličilo na grč svih mišića na telu koji je pratio zvuk cviljenja ranjenog psa. Nije znao kako sa duše da prenese osećaj tuge na telo, kako da ga iz očiju iskapa, jer se celog života suzdržavao. To je bio poslednji polazak voza za taj dan. A bilo je oko 23 sata, kako je veliki sat na početku perona pokazivao. A pokazivao je da je on, stanični sat, neprikosnoveni gospodar dolazaka i polazaka i da se sve kreće po njegovom planu. A tek se onda pitaju železničari, mašinovođe, skretničari... Obaveštavao je kada je bilo dosta zagrljajima, pozdravima, kada treba potrčati u susret pristalom vozu, da onaj, umoran od zvuka kotača po šinama, krmeljivih očiju, zamuklog, suvog grla nakon toliko sati kloparanja, kada se spusti niz tri gvozdena stepenika, može da bude dočekan kao najrođeniji, pa i kada to nije. Jer, tako se dočekuje u ovom gradu. Retko ko ide pravo u hotel. Možda najpre u neku kafanu na čašicu rakije, pa onda kod domaćina u stan sa puno čeljadi, koji se skupe na jedan ležaj ili spavaji na podu, da gostu mogu ustupiti "francuz" u dnevnoj sobi. Eh, ala se nekada dočekivalol! Sav se kućni budžet stavi na raspolaganje "da nešto ne zafali". A posle, kako se može. I, ko to još misli na posle, kada se živi za danas i dane kada su gosti u kući?!
Polako se okrenuo ka izlazu iz železnicke stanice, pa niz stepenice, betonske, prilično krnjave po ivicama. Nosači su već odustali od uzvikivanja i galame, nudeći svoj prevoz nalik na male taljige. A taksisti su pokupili poslednje putnike koje niko nije imao dočekati, jer i to, doduše, retko, neke zadesi. Trafike su navučene rešetkama, a današnje novine će biti zamenjene sutrašnjim, friškim. U njima će, ali ne sutra, prekosutra, već godinu dana kasnije, pisati kako će se železnička stanica zatvoriti, premestiće je, negde...biće moderna, a ova, stara, ostaće kao muzejski eksponat usred živog grada. Zabetoniraće se čitavo vrelo života, žila kucavica grada, odlazaka i dolazaka, neprestanog toka ljudskih priča, sudbina, susreta i rastanka, o kojima će jedan visoki spomenik velikog vladara, postavljen nasred tog srca, presuditi svojim teški, kamenim mačem, tako što će preseći tu žilu života, kao da kaže - što ste putovali, vukli tandrkave kofere po ovoj svetoj zemlji, zagrljeni njom hodili, e, sad je dosta. A da li bi zaista, taj vladar iz daleke prošlosti, tako rekao, ili su mu samo takvu namenu odredili neki sadašnji, koji se nazivaju vladarima, baš kao što su svaku, navodno istorijsku reč, stavili u njegova usta?! On bi taj mač najradije upotrebio u druge svrhe, kada bi mogao. Ali, i njega su zabetonirali. Sve što je imalo toplinu, dah, pitomi sunčev zrak na sebi, stablo, travku, okamenili su, da ih ne sapliće, da ne smeta njihovim kratkonogim koracima i kratkovidim pogledima.
Pošao je usporena koraka, kakve su mu i misli bile, u svoju staru, strmu ulicu, u zgradu iste starosti kao i ta ulica. Čekao je poziv sa telefona koji se slabo čuje, a biće da njegove uši ne primaju više zvuke, kao da ga lagano udaljavaju od ovog svega ovde. Mislio je o svojoj kćeri i unuci, da li će moći da odspavaju malo u vozu, kćer sutradan već mora na posao, Austrougari su to, nema kod njih "mekano". Mogle su i avionom, ali je skupa karta kada se ne rezerviše ranije, a one su došle da ga iznenade i donesu mu "svega" . A njemu su njih dve to "sve". Donesu ga, pa ga opet ponesu sobom. Šta njemu pa treba, može on i sam za to što mu treba... Da li će voz kasniti, a verovatno hoće, samo koliko? Ipak ide na teritoriju gde se kasniti ne sme. Vozovi su ovamo uglavnom kasnili, ali, on je uvek govorio da su to "oprezni" vozovi. Bolje je da kasne nego da nikako ne stignu.
- Uuuh , stresao se pri takvoj pomisli. I prekrsti se pritom, mršavom, staračkom, kao u drvetu izdeljanom rukom. Proveravao je svaki čas slušalicu telefona sa dugmićima, njemu poslednjim izumom tehnike u odnosu na one, kao od olova teške, sa bučnim brojčanikom. Mobilni telefon je već, za njega bila dečija igračka, to nije "ozbiljan" telefon. Konačno je zazvonio. Čuo je meki i umorni glas ćerkin, iako nije sve dobro razumeo, zbog sluha, a kasnije i zvonasti glas svoje unuke. To ga je nahranilo, da nije morao posle ni jesti. Ipak jeste, nadrobio je malo hleba i mleka sa šećerom, to mu je najlakše, da ne izgubi snagu, do sledećeg viđenja.
Dani su prolazili, meseci.. ne može se na put tako, svako malo, zna on, nema toga tamo kod "njih" . Želja ga je vukla na mesto gde mu je sreća stizala, pa je često odlazio do stanice, da bar posmatra dolaske drugih nečijh kćeri, sinova i unuka, da se sa njima raduje. Već su ga i stanični psi prepoznavali. Umeo je da ponese sobom komadić hleba omašćenog od obrisanig tiganja, da Ih počasti kada mu priđu. Kako je samo uživao u tim prizorima zagrljaja, smeha, suza radosti! Učinilo mu se jednom takvom prilikom da mu je ovlažilo oko...ili je to bila najava kiše. A možda je naučio da plače. Bolje da nauči da plače zbog tuđe sreće nego zbog sopstvene tuge, tako je mislio.
A onda, jednog dana, stigle su na kioske one pomenute novine, sa širokim i podugačkim člankom, punom hvale za poduhvat zatvaranja stare, jedine železničke stanice, u korist nove, moderne, koja će biti na mestu koje neće zakrčavati grad. Veoma nadahnut jedan članak, s neskrivenim divljenjem prema onima koji su preuzeli ne sebe taj grandiozni zadatak da ga realizuju, i naravno, propraćen upadljivim brojevima s puno nula koje bi trebalo da budu finansijska potpora toj briljantnoj zamisli.
Rastužila ga je ta vest, toliko, da nije bio u stanju da pođe na poziv svim građanima, da se pridruže ispraćaju poslednjeg voza sa stanice, sa perona 1, koloseka 4, za Bar. Na tom istom peronu je dočekao toliko vozova s vagonima punih preplanulih osmeha sa sjajem morskog sunca, natovarenim paketima nara, mandarina, limuna i smokava koja se šalju rodbini, da i oni osete ukus juga u voću. Nije imao snage da prati voz koji se više neće vraćati.

Jednog dana, telefon u njegovom stanu cvetnih tapeta, kakve je njegova ćerka kao devojčica volela, dugo je zvonio telefon. Niko se nije javio. Čitav dan i noć.

Karta za avion je bila skupa, jer je pošla naprečac, bez rezervacije. Dobro da je uopšte i bilo slobodnog mesta. Pošla je bez svoje ćerkice, njegove unuke. Teško da je sebe mogla tešiti, a njen plač za dekom nije mogla podneti.
Ispraćaj njegov je bio skroman, ali dostojanstven, kao i njegov život što je bio. Pošao je svojim poslednjim vozom u neki drugi grad, njegov grad, u kom je nekad živeo, i u kom još uvek vrvi od sveta na staroj železnickoj stanici.

Ivana Đorđević
u Beogradu,
16.januar 2024.