Pametniji popušta

U detinjstvu, u selo gde sam odrastao, na letnji raspust je dolazio kod babe i đeda jedan moj rođak iz Novog Sada. Družili smo se nekoliko dana po njegovom dolasku, a zatim bismo se posvađali, često i potukli. Bio je provokator. Znao je tačno da pogodi u živac. Na kraju sam ja uvek ispadao kriv. Jedan događaj mi se urezao u sećanje i često ga u razgovoru navodim kao poređenje sa događajima u sadašnjosti. Plastimo seno, rođaku se pripiša, on se samo okrene na drugu stranu, da ga baš ostali ne gledaju, izvadi onu stvar i piša. Posle određenog vremena ja odem u šumu istim povodom. Vraćam se, on upire prstom u mene, kikoće se i viče: "Eno Milana piša!" Prilazim mu i udaram ga šakom u glavu. Naše druženje se to leto završava.

Tokom života su mi se dešavale slične situacije. Nikad prvi kavgu zametao nisam. Nije lako ostati hladne glave kad te takvi ljudi provociraju. Jednom je malo falilo da me neki navijači, koje je doveo brat mog prijatelja na jednu žurku, izbodu nožem. Nekako su me takvi nalazili vrlo često. Jednom sam imao sukob sa vlasnikom kafiću, u blizini mog stana, koji mi je govorio kako da parkiram kola na obeleženom parking mestu. "Još malo pomeri nazad", rekao je. Otvorio sam prozor i pitao ga: "Ko si ti?"

"Ja imam ovde kafić", odgovorio je, "ovde se parkiraju dva auta na jednom parking mestu."

Na moje jedi govna, on je otvorio vrata i pitao me: "Šta si rekao?"

Robije me je spasilo moje dete od tri godine koje je sedelo na zadnjem sedištu.

Brojao sam do deset i odgovorio: "Ništa". "Dobro", rekao je i zalupio vrata na automobilu. Dao sam gas i otišao. I sad žalim što mu nisam glavu razbio. Znam da bih sigurno završio u zatvoru, ali žalim. Sretnem ga ponekad, spusti pogled. Dođem u iskušenje da mu priđem i pitam ga da li me se seća.

Takođe, žalim što nisam Ćetojeviću polomio nos prvi dan u vojsci kad mi se uneo u lice. Da  sam to uradio ne bi zlostavljao celi vod puna dva meseca dok mu se drugi nisu suprostavili. Ali već sam tada prešao na mod "pametniji popušta", jer kao, gde ja najstariji, još jedini sa završenim  fakultetom, odmah da  pravim sranja. Tada nisam imao šta izgubiti i ne mogu prežaliti što ga nisam unakazio.

Eto, dođe mi sve to u misli večeras, možda zbog toga što studenti, po ko zna koji put u poslednjih trideset godina, protestuju na beogradskim ulicama.

Autor Milan Neđić