Pogled sa beogradskog solitera

„Trebalo je otići za Beograd“, govorio je moj otac. Onda, kada mu je preduzeće nudilo posao. Otvorilo se jedno mesto. Čak je našao stan za zamenu. Penzioneri, dosadila im buka i galama velikog grada. Stan u glavnoj beogradskoj ulici. Pogled sa terase na bezbrižne šetače što zastaju pred izlozima. Na terasi cveće. Nema pčela. Stan je manji od našeg. Stara gradnja. Nervirao me miris tih soba. Osećala se neka ustajalost. Bio sam desetogodišnjak, zaljubljen u svoju dečačku sobu. Navijao sam da otac ne obavi razmenu, a majka je samo ćutala. Nizašta se nije pitala. Samo je govorila: „kako Mićo kaže“. Ne sećam se da je brat nešto izustio, a stariji je od mene. Nisam imao snage da ostavim drugove i fudbalski teren. Bunio sam se. Sa kim bi se družio tamo? U Beogradu imam dva strica i tetku. Stric nema decu. Drugi ima ćerku, dosta stariju od mene. Tetka me je volela, a ima dve ćerke, malo starije. Tu je brat. Ne sećam se da me je to tešilo. Ponuda je važilanekoliko meseci, i otac je odustao. Zato što se tada kolebao, dugo se kajao. Prođe neko vreme, a on nas podseti da bi tako bilo bolje. Kaže da bismo bili lepši, a majka možda ne bi rano umrla. „Gde bi vam bio kraj?“, govorio je. Razmišljam, možda bih imao guzatu ženu, manje lepu nego sad, ali smireniju. Možda bih bio samac, ali bio bih gordiji, stameniji, ponositiji, sigurniji u sebe. Velegrad je to. Šetao bih u čistom i ispeglanom odelu. Ne bih imao bore. Ne bih pristao na poraz.

Sećam se nekog košarkaškog turnira u Vršcu. Bili smo u finalu sa Beograđanima. Odigrali smo bez greške. Igor im zabio devet trojki. Bili su u šoku. Na završnoj večeri nisu hteli da se druže. Bili su ljuti. Plakali su kao mala deca. Sledeće godine su nas pobedili. Doveli nekog profesionalca. E, tad su plakali od sreće. Mi smo u njihovim očima bili mala radna jedinica.

Otkupljivao sam ječam od jedne seoske zadruge. Direktor zadruge, načitan čovek, inženjer mašinstva. Pitao me je li to beogradska firma. Rekao sam da jeste. Samo je oborio pogled. „Dakle, radna jedinica“, promumlao je. Dolazak generalnog podsećao je na dolazak gestapoa. Moja koleginica, udovica, što joj muža, banderaša,ubila struja, tresla se svaki put kad je on dolazio. Pretio je reformama. Kasnije je oteran, jer je mućkao sa menicama.

Otac se više ne kaje. Dementan je. Sad mi stalno govori da ga vodim kući, jer misli da živi u prestonici. Kroz poluotvorene kapke mi namiguje. Kad popije lek, povrati se i pokazuje mi šipak. U Beograd dolazim retko. Samo kad moram. Ponekad svratim do mog starog profesora sintakse. Naš je čovek. Skuva mi kafu i počinje uvek isto: „Dođi da vidiš! Čudan je pogled sa beogradskog solitera. Sve je mirno i mirišljavo. Vide se samo Dunav i Sava. Kako su lepi! Ko još ima Avalu i Kalemegdan?“

Ibar je suviše daleko, i prljav. Dolina kesa. Morave su se iskrivile. Misli da vi svi dole muzete krave. Prvo šta pita: da li ste mu doneli kajmak? Od njega se dobro prdi. Kosovo je daleko kao Troja. Ovde je centrala. Dolaze tamo kod vas samo kad su izbori. Znaš, zvao sam sestru pre neki dan. Kaže mi da je njen mali završio školu. Hoće u Beograd. Tamo sve miriše. Proleće nikad ne kasni i prevoz je redovan. Malo je veća gužva, ali parkovi su zamena za bol. Ćerka ne može da nađe posao kao profesor. Pomogli mi prijatelji. Radi ovde na nekoj zameni. Beograd nije geografska odrednica. On je stanje duha. Svi su ispod njega, jer pogled je to sa visine, pogled sa beogradskog solitera. Centar sveta. Sve što je južno metafora je antitalenta. Ovde možeš da kupiš ženu na ulici. Dole moraš da drkaš, a ionako nemaš para. Diplome se ovde ne kupuju. Samo na jugu. Ovde je sve čisto. Vama postave lokalne dripce, pa kad oni zabrljaju ovi se ograđuju. Kažeš da si završio kuću. E, jadna je. Sigurnost temelja zavisi od ovih ovde. Ovde se rađaju premijeri i ministri. Ne zameraj im se i ne talasaj. Kažeš da su ljuti i da ne dolaze. Hajde vi ovamo. Doći u Beograd, to je prava stvar. Lep je pogled sa beogradskog solitera. Zadržava se negde na nosu...

Ivan Novčić