Prašnjavi klavir

Profesor prilazi kući rasejano posmatrajući kraj. Preskačući po dva stepenika, žuri ka svom stanu. Ući će sa zadnje strane, iz dvorišta direktno u dnevnu sobu. Salon ,kako bi ga opominjala Užičanka. Nikako nije dozvoljavala da se pomenu njeni zlatiborski koreni. Insistirala je na nobl govoru. Beogradskom. „To je salon“ vrištala bi svaki put kad bi on rekao da ide u dnevnu sobu da malo odmori. Studenti su ga iznurivali i u ovim godinama. Još koju pa u penziju. Njegova gospodja je taj status odavno  sebi izdejstvovala. Malo nekakav sportski staž, koji je  naravno on  platio, pitajući  se da li  se skakanje lastiša i veranje po tudjim trešnjama smatra sportom, ali u svakom slučaju njegova gospodja  već par godina uživa u blagodetima plaćenog nerada odnosno penzije dok on i dalje crnči. Ispiti, vežbe, predavanja, konsultacije...i sve tako u krug. 

- Trebaju nam pare, - komandovala je Užičanka. - Ne možemo imati ovaj stan na Senjaku bez klavira. Na čemu će nam  unuci  vežbati? 

- Koji unuci, ženo božija, pa nasi sinovi su jos momci, o kakvim unucima pričas?

- Pa imaće ih jednog dana. I kakav će to biti blam da deca nemaju klavir. Kad već sinovima nisi obezbedio, unuci moraju da ga imaju.         

I tako je profesor, jednog dana sličnom današnjem,  jesenjem,  platio klavir nabavljen ne znajući  kako  i ne znajući  od koga. Njegovo je bilo samo da radi. I plaća. Njene hirove. Klavir je služio za obilaženje oko njega kada bi poželeo da izadje kroz francuska vrata direktno u dvorište. Popločano specijalnim mermerom, nabavljenim ko zna gde i ko zna od koga, plaćeno naravno njegovim novcem. Klavir je istisnuo njegov radni sto tako da je sve više vremena provodio na fakultetu, u kabinetu. Tamo je bar mogao na miru da piše. Kod kuće je samo spavao. I pio kafu u bašti otetoj od drugih stanara, okupiranoj od gospodje profesorove supruge.

- Kafa se pije u bašti svakako, ne mogu valjda u ovoj mračnoj sobi. Šta će drugima bašta, kad ne znaju da uživaju., govorila bi.

Sve to mu je prolazilo kroz glavu dok je žurio ka stanu. Utrčaće u sobu i pravac kupatilo. Ova rana jesen na Senjaku nešto mu nije prijala. Mučio ga je stomak. Valjda od te kafe u okupiranom dvorištu. Sreća da je jos dan pa se vidi i sa ove zadnje strane, pomislio je.  Čudno  je bilo to što balkonska zavesa leprša. Opet je gospodja ostavila otvorena vrata, mislio je  ulazeći u sobu. Na sredini, tik uz klavir, stajala je devojka. Kožne pantalone, iste takve rukavice i velika sportska torba. Sve knjige bačene po podu, staklarija isprevrtana, fijoke otvorene. Devojka trpa u torbu njegov lap top i crni kožni neseser. To i jeste bilo najvrednije. Svo njegovo znanje spakovano u hard disc računara i novac u šteku zaradjen tim znanjem. Tačno je znala šta traži. Slike, porcelan, srebro.... nije je zanimalo.

Profesor razrogači oči i upita

- Šta radite to?

I u ovoj situaciji obraćao se devojci sa Vi.

- Uzimam. Od onih koji imaju. Držite u kući  klavir koji ničemu ne služi. Ja sam vam čistila kuću godinama i brisala prašinu sa ove grdosije. Vaša gospodja bi uvek našla da nisam dobro ispolirala gornju površinu. Pronalazila bi nevidljiva zrnca prašine. I tog dana bi mi umanjila dnevnicu za pola. Ja bih plakala, molila, uvek je ostajala nema. To nij fer, zar ne profesore?

- U pravu ste. Pomozite mi, molim vas.

I poče da gura klavir ka balkonskim vratima. Snagu mu je davala misao šta ce Užičanka reći kad nadje rasute crno bele dirke i žice po bašti prekrivene srčom i lelujavom zavesom. Nesvesno se osmehivao.

Svom snagom devojka godina njegovih sinova i stari univerzitetski profesor gurnuli su klavir ka popločanom dvorištu. Pad klavira niz par mermernih stepenika proizveo je jedini zvuk od kako je isti unet u taj salonski stan.

Osmeh na njegovom licu uverio je mladu devojku da neće ništa da joj se desi. Profesor ju je zamolio da mu vrati lap top i napustio stan izgovarajući:

 - U pravu ste, to nikako nije smelo da se desi. Vi ste taj novac zaslužili. I hvala vam na pomoći.

Autor Slađana Belko