Predgrađe (iz taksija)

-Stani ovde, - rekao je, - neću da komšiluk vidi da dolazim taksijem. Ovde kad dođeš taksijem, gledaju te kao da si sleteo helikopterom. Selendra...

A ja volim predgrađa. Volim da prođem tim pustim ulicama. Tamo, bar naizgled, još uvek vlada onaj stari mir, koji je ovaj grad odavno nepovratno izgubio. Još samo ovde, onako u prolazu, deluje kao da nema žurbe i nestrpljenja. Kao da vreme stoji.

Odrastao sam na takvom mestu. Život u predgrađu je, u ono vreme, bio sličan životu u nekoj hipi komuni. Brave se nisu zakjučavale. Obuća se ostavljala ispred vrata. Svaka porodica je imala nekoliko pari papuča viška, za komšije, za goste, za tuđu decu. Ispijanje kafe je ličilo na današnje grupne seanse, samo što su se vodili opušteni i dugi razgovori o običnim, svakodnevnim stvarima. Šalilo se i pomalo ogovaralo. Veš se prostirao na zajedničkom konopcu i ako je ikada bilo nesporazuma i svađe, bilo je oko tog konopca.

Mnogo dece, a deca stalno napolju i, prirodno, večito zaprljana. Visili smo napolju satima, majke su nam iznosile užinu, koju bismo na brzinu smazali na stepeništu pred ulazom, da ne bismo nešto od igre propustili. A, često bih ručao kod drugara kod koga bih se se zatekao u vreme ručka. Moja majka je ludela od toga, ali je i sama zadržavala tuđu decu na ručku.

Bajsevi su ostajali napolju, naslonjeni na zid. Lopte su često ostajale zaboravljene na igralištu. Školske torbe, jakne, u ulozi stativa isto. Nikad ništa nije nestalo, znalo se šta je čije. Dnevna soba je u vreme večernjeg filma na TV-u ličila na omanji bioskop. Mrak i pet, šest komšija svih generacija koji uz voćni sirup i u pobožnoj tišini, navijaju za Gerija Kupera, na čijim grudima sija zvezda i dive se nestvarnoj lepoti Grejs Keli. U predgrađu su čast, hrabrost i pravda uvek bili na ceni.

Ničega od toga više nema. Igrališta su zarasla u korov. Kafa se ispija na brzinu, u hodu, u samoći. Umesto otključanih vrata, prve komšije su iza onih teških, sigurnosnih, zamandaljenih sa dve, tri brave. Umesto da se deli konopac za veš, svađa se oko parking mesta. Život je nametnuo drugačiji ritam. Teške brige. Surovu borbu. Nema se više vremena. Nema više ni tih ljudi, koji dele dobro i zlo. Sve je nestalo.

I sada u predgrađu, iza svakih tih vrata, teku neke slične priče. Ali, svaka za sebe, ne znajući jedna za drugu. I pomalo, ne želeći da znaju.