Pričao mi jedan dživdžan

Bila je јоš mlada, vitka, savitljiva. Sva u zelenom, krasila je usku uličicu, utabanu točkovima zaprežnih kola i kopitama konja, uglavnom arabera, a bilo je i turskih. I jedna i druga rasa imala je plemenitu i plamteću krv svojih božanskih predaka koji su, kako legende kažu, stvoreni Alahovom rukom od daška južnog vetra. On je raznim kićankama kao i njegov konj, prošao kraj devojčeta u zelenoj haljini, boje lista tog mladog stabla lipe pokraj kojeg je stajala, sa pognutom glavom, dok vojska prođe. Pogled joj je bio uprt dole, u senku svoju i lipe, kojom su bile spojene. Ali, glasno frktanje njegovog konja, uspravi joj pogled, a zatim i glavu, uvijenu u neku tkaninu, ali se tkanina spusti do ramena pri tom pokretu. Crne, kao ugljen oči, sevnuše po njoj, otkrivši je svu, i ono što je bilo pokriveno. A ta refleksija, od njegovog, sudari se s njenim pogledom, boje pitomog lešnika, a od takve munje bi i najpitomiji podivljao. Pod tom lipom, opet su se druge neke večeri sreli, kade se vraćala sa gradske česme. I tako, još narednih pola godine. Kakve je reči ta lipa mogla čuti, reči koje nisu jedno drugom razaznavali sluhom, ali su se razumevali. Grane stabla su se raskrošnjale, baš kao i devojče. Pola godine su svo troje disali, i lipa njih, i oni lipu. U junu mesecu im je poklonila svoj najlepsi zastor od velikih listova i mirisnog daha, kakvog ni u sultanovom odajama nije osetio, a tamo su se i zidovi poškropljivali svakakvim miomorisima. Niko nije znao za nih, ali se naslućivalo. Varoš je to, vest je brza ptica. A onda, jedno veče, ona je stajala sama, čekajući da on naiđe, bez konja, da ne bi bio upadljiv, obično obučen, samo u košulji i šalvaru, kao i prethodnih večeri. Načulo se da je neki turski spahija spazio devojče kose boje suncokreta i očiju kao plod lešnika.
Cele noći je ostala, sklupčana pod krošnjom drveta i zaspala. Usnila je čudan san. Kako je dotrčao njegov konj, neosedlan i glavom joj klimnu, da joj pokaže da sedne na njegova leđa. Sede ona na konja, a on pojuri. Kroz varoš, pa naiđoše na šumu, pa kraj reke, dok ne stigoše na jednu uzvišicu. Tu je dočeka on, onakvog izgleda, kao kada ga vide prvi put, onаko gizdav, sjajan. I reče joj da оn mora sada poći, ali da ne bude tužna, vratiće se on po nju, neka ga samo čeka. Pomilova joj obraze, blede od iznenadnog saznanja, a ona mu ruku uze da što duže bude na njenом licu.
Prenu je iz sna hladni vetar koji prođe kroz krošnju lipe. Otvorivši oči, shvatila da je nad njom nadvijena grana, a na licu joj jedan široki list, kao šaka, njegova. Odlazila je ona do lipe svake večeri, već se nije ni krila. Uzalud. Nakon više meseci, starica, koju prvi put vide, priđe joj, šapnu joj nekim čudnim jezikom, kojim kao da je šištala, ali je shvatila reči njene. Reče joj kako ga je spahija neki uhodio, one večeri kadа ga je čekala. On, kada ga vide, upita ga što ga prati, a ovaj mu reče, zato, da podeli sa njim tajnu njegovu, jer tako treba, valjda, sa svojima sve deliti. Tu se onda desi ono najgore. Htede da ga udarcem opomene, ali je ubrzo doznao da spahija nije sam. Ispadoše iz grmlja i janjičari koji jedva dočekaše da uzmu plod sa tla na kom se rodiše, izrodi. Posekoše ga smrtno. To joj sve starica prošišta i pođe dalje, nestade, kao prikaza. Ipak, znala je da je to bila istina. Istina koja je navodila da i ona nestane sa njom, sa njim. Pričalo se da požive još godinu, dok je usnulu ne nađoše pod lipom.

Stablo joj je bilo već sa desetinu godova deblje. Grane su joj činile najlepši hlad u okolini. Deca su je volela zbog useka i čvorova po kojima su mogla da se penju svud po njoj. Stari su voleli da sednu pod nju, da odahnu i nju udahnu, kada stignu julske vrućine. A dživdžani, njeni stalni stanari, imali su najlepšu osmatračnicu, zaklon i dom u isto vreme. A u njihovom domu su se čavrljale svakakve priče.
- Znaš li da onaj mali, iz one ulice dole, kod one velike zgrade sa dva roga...
- To je gradski dvor.
- Nije, to je hotel.
- Ma, kakav hotel, dvor! Znam, baba mi tamo išla po hleb. I, šta s tim malim?
- Hteo da ureže ime curice, one...
- Dobro, nemoj da mi objašnjavaš koje...I,..?!
- Hteo da je zadivi. I perorez je nabavio očev, samo...on je toliko zacopan da se nije setio ni da je pita kako se zove.
- Mislim da ne zna i sam kako zove.
- Hi, hi...dżiv, dživ.-
Sutradan je došao, još golobradi mladić sa perorezon u ruci i u koru lipe urezao njemu najlepše ime koje do juče nije ni znao. Lepa. Pa, gde bi Lepa, nego na lipu?! One su, ustvari imenjakinje. I po mirisu, Lepina kosa, kao lipa u junu. Neko je napravio drvenu klupu pod drvetom, a oni su na njoj satima i danima pravili svoje planove. Ona je očevu pekaru želela da modernizuje, da zameni oca, a on, skorašnji student, pričao joj o novom pokretu koji će sve izjednačiti, seljake, radnike, intelektualce...Gledala ga je očima velikim i željnim tog novog sveta. A on je gledao u njene oči u kojima je taj svet video. Pošao je jednog dana da se prijavi u taj novi poktet, koji je iz Španije stigao sa svim dekretima i pravilima. Bio je jako ponosan, ali je njegov ponos morao biti ilegalan, baš kao i njegovo kretanje i odlasci na sastanke. Lepa je bila zauzeta poslom, trebalo je puno vekni hleba ispeći, a otac je bio sve slabiji. A valjalo je opskrbiti i nekoliko kuća sa sirotinjom. Siromaštvo se širilo kao zaraza. I centar grada je bio već zahvaćen. A nemaština uvek priziva rat...
Još jedmom su se videli, na klupi, gde je bilo urezano njeno ime, kad joj je, uzbuđen, saopštio da mu je dodeljen zadatak na koji iste noći kreće.
Svet je, od te noći, u njenim očima postao manjih dimenzija, nije bio onako beskrajno širok i šaren, bio je samo sužena vekna suvog hleba, koja je bila jedino za šta se život držao. A njemu, njene su oči ostale zauvek u njegovim zenicama, sve dok ih nije sasvim zatvorio, kraj obale, nadomak čamca, koji bi ga prevezao na obalu njegovih ideala, njega, studenta, koji je hteo da spasi svet. Nakon nekolilo dana, na stablu je ugledela plakat ukucan debelim ekserom. Sa spiskom imena. I njegovo ime je tu stajalo, ponosno, konačno ne u ilegali, već javno, da i nebo vidi.
Nosila je ona na sebi još ožiljaka sa imenima, važnim datumima, a sve snažnija i šira za koji god još. Nad njenom krošnjom je više puta brujalo gvožđe koje leti, a nisu ptice. To gvožđe je bacalo drugo gvožđe koje bljuje vatru i pali sve pred sobom. Umalo i nju jednom ne dohvati taj nebeski zmaj. Neke njene drugarice su odavno u pepeo pretvorene. Zadovoljna je što još može da zamiriše, da omamljuje čitavu ulicu. Da bude dom čitavim generacijama vrabaca.
Bila je srećna kada je jedan mladi profesor našao posao, nakon toliko konkursa, ugledavši na njenom stablu oglas da se traži nastavnik matematike. A nastavnik je bio potreban devojčici kojoj zbog dečije paralize nisu našli mesto za redovnu školu, iako je zakon drugo govorio. Ali, neki drugi zakon privuče one koji treba da se pronađu.
Uživala je kada beru njene cvetove za čaj. Pa, ona je i lečila ljude, mislila je. Radovala se silno, baš kao kada je bila mlada, kada joj jednom, dečica, sve stresаjući sneg sa njenih grana, obmotaše neke kićanke s puno žmigajućih boja. Bilo je to jedna Novogodišnja noć. A ona je sva svetlela od sreće.

Jednog dana, još ni lišće od jutarnje rose nije stresla sa sebe, prišla joj je jedna grdosija, kao ogromna, čelična gusenica, sa velikom, zjapećom i gladnom vilicom. Vrapci, njeni dživdžani, osetili su veliku opasnost, pa svi, kao pod komandom, na jedan, bez dva i tri, prhnuše kao leteći oblak. Našla se u čudu, velikom, osetila se kao nikad do tada. Nije znala gde je nebo, a gde joj je korenje. Mašina, stvorena ljudskom rukom, onih koje je najviše volela, čije je sudbine oplakivala, јеdnako, kao što se i radovala, kada i oni behu radosni, mašina koja ne služi ničemu, osim da ruši i proždire, zaseče je. Nije znalа taj osećaj. Tolike je godine proživela, svega se nagledala, a ovo...nije znala da joj "to" može sve uzeti. Kada joj mašina odmeri građu, zada još jači udarac i uđe sečivom skoro do njenog srca, odakle je nekada ispuštala one svoje miomirise. Svi njeni godovi se pokazaše, kao izvrnuta utroba, iznet život stotina godina, na svetlost crnog dana. Zaječala je, za svakim je ponaosob zacvilela, ali je niko nije čuo, osim dživdžana, koji su bili skriveni i šćućureni, da niko ne zna gde. Dok je padala, bilo je to, kao da pada vekovima. I što joj je krošnja zemlji i njenim korenima iz kojih je curio život, bila bliža, tako su joj se vraćali svi oni koji su vezali svoj život na njoj. I sve ih je ponovo videla. I bila je srećna, ni bol nije više osećala, jer, vidi ih, svi oni su ponovo zajedno. Evo, pružaju joj ruke, a ona im maše svojim granama. I miriše, miriše...

Autor Ivana Đorđević