Prijatelj

„Reci tačno šta želiš, ne razumem te”, rekao sam.

„Pa da od danas budemo prijatelji”, odgovorila je.

„Da budemo prijatelji?”, ponovio sam za njom. „Kako, da budemo prijatelji?”

Ćutala je. Već nekoliko meseci nam loše ide, svakim danom je sve dalje od mene, večeras je skupila snage da mi kaže. Hoće da mi lepo kaže, da me što manje povredi, ali govori baš suprotno.

„Da budemo prijatelji?”, ponovih još jednom.

„Da”, odgovori. „Previše si me razmazio. Uskoro se vraćam u Moskvu, a tebe ne mogu da vodim sa sobom, još smo mladi. Možda je lakše da se tada rastanemo kao prijatelji, mislim kad budem odlazila, a do tada da budemo prijatelji.”

„U kakvoj su vezi povratak u Moskvu i to da sam te razmazio?”

„Slučajno sam to rekla.”

Njen pas Dora se motao oko mojih nogu.

„Dobro”, rekao sam i ustao.

„Nemoj sada da ideš, ostani još malo, molim te.”

Prišao sam i zagrlio je. Čvrsto me je stegla.

„Idem, moram, već je kasno.”

Uzeo sam jaknu i izašao iz stana. Iz magle je virio vrh džamije. Prošao sam pored i nastavio prema Kalemegdanu. Zapalio sam cigaretu, plavi ronhil. Treba mi neko piće, neka žestina. Svratih do prve radnje i kupih pola litra stoličnaje. Nastavih do Kalemegdana. Bilo je kasno, tek nekoliko zaljubljenih parova. Sedoh na klupu i otpih veliki gutljaj. Bi mi malo lakše. Zapalih drugu cigaretu. Poželeh da nekome razbijem glavu.

Zašto, gde sam pogrešio, šta to žene hoće?, pitao sam se. Previše si me razmazio, odzvanjale su njene reči.

Gledam svetla na Novom Beogradu. U daljini se nazire Gardoš. Barže i brodovi plove Dunavom i Savom. Votka mi greje telo i umrtvljuje čula, bes jenjava. Krenuh prema Knez Mihailovoj ulici. Prođoh pored gradske biblioteke, platoa pored Filozofskog fakulteta i nastavih dalje. Kod palate Albanija skrenuh desno i spustih se, Sremskom ulicom, do Zelenog venca.

Svetla velegrada, koji mi polako prirasta srcu, ublažavaju bol.

Na Zelenom vencu uđoh u autobus 75. Autobus pređe Brankov most, i nastavi prema Bežanijskoj kosi. Izađoh kod Studenjaka. Svratih u obližnju pekaru i kupih burek.

Jeo sam halapljivo, mast mi se slivala niz bradu. 

Dođoh do četvrtog bloka. Popeh se stepenicama do sobe i, onako obučen, bacih se na krevet.

Autor Milan Neđić