Prorok

Tramvaj „sedmica” klizi niz Bulevar kralja Aleksandra. Gužve, srećom, nema, ni u vozilu ni na ulici, ali zato ima kiše i više nego što prosečan ljudski organizam može da podnese bez težih posledica, nariočito onih mentalnih, od kojih je od medicine slaba vajda.  

Na stanici kod Vukovog spomenika ulazi odrpan, bradat tip izborana lica, oseća se na tamjan, poveća torba o ramenu.

Nakašlja se pa reče:

– Grešni smo braćo i sestre! Grešni smo i zato nas Bog kažnjava!

Mi ostali putnici se zgledasmo, a tip nastavi:

– Smejte se vi, braćo i sestre, smejte se, ali ova kišurina što nas svakoga dana sustigne neće prestati da nas proganja dok ovaj gnjavator što nam se svima već popeo znate već gde, jednom konačno i zauvek ne ode na zasluženo mesto!

– Koji, bre, gnjavator? Šta to, čoveče, bulazniš? – pobuni se stariji gospodin što je stajao nedaleko do mene.

– Hajde da se malo pravimo blesavi! – uzvrati onaj tip podrugljivo ga pogledavši.  

– A gde bi to trebalo da ode? – opet će starkelja obrisavši rukavom znoj sa čela.

– U bajbok valjda! Ili na smetlište istorije! A najbolje bi bilo pravo tri lepe…

– Auuuuuuuuuu… – sablazni se starac.

– Ju, ju, ju! – zacokta hor užasnutih glasova, uglavnom ženskih.   

– Tako prolaze silnici koji neće da se pokaju i da zatraže oprost, a nakupilo se grehova za tri ljudska veka, a ne jedan! Ali, dobro, ako mislimo da je i to volja Božija, pokajmo se onda mi i u njegovo i u svoje ime, šta nam drugo preostaje? Dok ima robova, biće i gospodara! – reče tip, pa glasno uzdahnu, otvori onu svoju torbu. pa zaređa da nam nudi kišobrane raznih dezena, od dvesta i petsto dinara.   

– Ako uzmete dva dobićete ih upola cene, ako Vam to savest dozvoljava! – ponavljao je unoseći nam se u lice sve dok se tramvaj nije zaustavio kod Pravnog. Tu se on prekrsti čekajući da se vrata otvore, pa iskoči napolje.  

– A ima i lažnih proroka... – progunđa neko. I eto povoda za raspravu.   

– Otkud znaš da je lažni prorok, ne piše mu na čelu? – reče jedan.

– Pisalo ne pisalo za mene je lažni! – na to će drugi.

Gde se dvojica me slažu, eto i trećeg da presudi: – Ma nije on nikakav prorok, ni pravi ni lažni, on je običan prodavac kišobrana koji voli da laprda!

 Eto nam onda četvrtog i petog, kakva bi to bila priča da nije njih?

– Eto gde nas je dovela demokrataija: sad svaka uštva može da vređa našeg gospodina predsednika! Sramota!

– A ko je uopšte pominjao predsednika?

– Ti si ili gluv ili dementan ili i jedno i drugo?

– Šta to reče, barabo? 

– Dobro ja kažem, i gluv i ono drugo.

Utom, tamo gde šina savije, uđusmo u Resavsku, stade tramvaj, a vozač odškrinu vrata kabine, odmeri nas sve redom, pa se i on uključi u diskusiju: 

– Jeste vi ćoravi? Kako niste prepoznali to premudro čelo, njegov kvrgavi nos i buljave oči, to je bio naš patrijarh, prerušio se i sišao među običan svet da oslušne šta raja misli i kako se kotira onaj gnjavator. Mora čovek da zna koliko puta treba da ga pomene u molitvama.

Bože blagi, rekoh u sebi, a ona dvojica nastaviše prepirku.

– Ko je, bre, senilan, gluvaću jedan! 

– Duh Hamletovog oca!

I pošto mu niko ne dade za pravo, vozač odmahnu rukom, zazvoni i vrata se otvoriše.

Šta je dalje bilo, pojma nemam. Pripremio sam kišobran i napustio trolejbus, posao ne može da čeka. A uzgred budi rečeno, onaj tip mi je ličio na našeg patrijarha taman koliko i ja ličim na onog gnjavatora, znate već kojeg.

Autor Zoran Škiljević