Regrutacija

Da li mislite na majku kada ste tužni?, glasilo je jedno od pitanja na psihotestu. Dvojicu su poslali kod psihologa.

„Šta ste radili unutra?”, pitao ih je službenik iz vojnog odseka.

„Crtali smo ženu i čoeka”, odgovori jedan od njih.

„Dobro, sjedite”, reče službenik.

Bio sam blizu i čuo kako dvojica iz vojnog odseka pričaju šta da rade s njima.

„Kako im dati pušku, čoveče, a kako da ih proglasimo nesposobnim?”

„Lopata”, reče drugi, „građevinska služba.”

Posle testa krenusmo na preglede. Prvo pregled genitalija. Ulazili smo po jedan u ordinaciju. Lekar – neka baba. Loša sreća za nas. Opipavala je temeljno. Zatim očno, ušno i dalji nalazi: krv, mokraća. Na ušnom – jedan deda. Ulazili smo po trojica. Pregled se sastojao od toga da on, okrenut leđima, nešto šapuće, a ispitanik odgovara.

„Umro Alija”, šapnuo je, „prostitutka, homoseksualac.”

Mladić koga je ispitivao ćutao je. Lekar mu priđe.

„Da li si čuo išta?”, upita ga.

„Jesam”, odgovori ovaj.

„Šta sam rekao?”, nastavi lekar.

„Umro Alija”, stidljivo i tiho reče mladić.

„Tako je”, reče doktor. „Reci glasno da svi čuju: umro Alija!”

Sledećeg dana smo došli po nalaze. Kada me je video službenik vojnog odseka, reče mi vrteći glavom:

„Loši su ti nalazi, moraš kod interniste.”

Čekao sam ispred ordinacije dok me ne prozvaše.

„Enzimi jetre”, reče doktor, „povećani su.”

Pio sam dosta tih dana, nije ni čudo, pomislih.

„Popio sam juče ujutro koka-kolu u kafiću.”

„Što si to radio?”, upita. „Znaš da se to ne smije prije davanja nalaza?”

„Zaboravio sam”, odgovorih.

On nastavi:

„Imaš li kakvih tegoba, da li si bio bolestan od nečega ranije?”

„Nisam.”

„Dobro, ovo svakako nije dovoljno za dijagnozu ako nemaš nikakvih simptoma, da te ne šaljem dalje na preglede”, reče i lupi pečat na papir ispred sebe sposoban za vojnu službu.

Autor Milan Neđić