Regruti

Rekao sam roditeljima da me ne prate na stanicu. „Kako ćeš sam kô siroče?”, reče mi majka.

„Prestario sam da me roditelji ispraćaju u vojsku”, rekoh.

Na stanici u Sokocu slavlje. Srpske zastave, slike Mladića i Karadžića, romanijska ojkača. Bože mili, davno sam otišao.

Dva autobusa. Jedan vozi za Banju Luku, drugi za Bileću.

Primljem sam u Školu rezervnih oficira, rod OMJ – Oklopno mehanizovane jedinice, kasarna Vrbas, Banja Luka. Bar nešto, pomislih, upoznaću Banju Luku.

Posle pola sata pozdravljanja i urlanja, službenik vojnog odseka poče da proziva.

Ulazimo u autobuse. Dosta ih je već pijano. Napaljeni devetnaestogodišnjaci, već bi ratovali sa Turcima. Flaša ide od jednog do drugog, nude i mene. Nerado uzimam i pijem. Radovane, treba li ti garde, da ti gora Romanija dade…

Autobus krenu prema Han Pijesku. Ide Mile preko koridora i on kaže da se proći mora! Probi me hladan znoj i krv udari u obraze.  

Vozač pusti Garu i pojača do „daske”. Ima li nešto gore od ovoga, pomislih, ali ubrzo shvatih da je, ipak, bolje od rike mladih junaca. Garavušo, hvala ti kô sestri, ja ću sebi plavušu dovesti.

U Banju Luku smo stigli kasno uveče, posle deset sati vožnje.

Na kapiji kasarne dočekala su nas dvojica vojnih policajaca i jedan neugledni vodnik. Uveli su nas u malu prostoriju u blizini kapije.

„Vadi sve iz džepova i bacaj na sto. Da nema ko noževe, ne daj bože drogu, ili nešto slično?!”, zagalamio je vodnik.

Vojni policajci su nas detaljno pretresali. Kod jednog nađoše kutiju nekih lekova.

„Šta je ovo?”, prodera se vodnik.

„Tablete protiv bolova”, odgovori regrut.

„Bacaj to u kantu! Nema ovde nikakve droge, lijekova ili nekih nedozvoljenih supstanci – ovo je srpska vojska!”

Posle pretresa krenusmo prema kupaonici. Ispred je sedeo frizer. Ko je imao dužu kosu išao je na šišanje, ostali pravo na kupanje.

U kupaonici gužva. Regruti su pristizali iz svih delova Republike Srpske. Pomešasmo se. Teško je bilo naći mesto da se ostavi torba i skinuta civilna odeća, a da se ne pokvasi ili da ne padne na prljav pod hodnika ispred tuševa.

Posle petnaestak minuta čekanja, skinuh se i uđoh pod tuševe sa još dvadesetoricom. Toliko golih muškaraca, na jednom mestu, nikada do tada nisam video. Prizor je bio zastrašujući. Pustili su vodu vrlo kratko, ne više od tri minuta, nisam se pošteno ni nasapunjao, a već je bilo gotovo. Samo se zamazah. Džaba sam se jutros okupao pred polazak.

Dadoše nam zelene peškire, gaće i majice sumnjive čistoće, uniformu i čizme.

Uđosmo u zgradu kasarne. Dočeka nas naš komandir voda, Kapetan Tepić. Izgledao je baš onako kako sam zamišljao idealnog vojnika. Mlad, visok oko sto osamdeset pet, širokih leđa, utegnut, obrijan, pravilnih crta lica, ošišan kratko kao američki marinci, ma sve. Spreman za Avganistan.

Prozivao je strogim glasom, kao da smo već nešto skrivili: „Grkavac, Ćetojević, Višnjić…”, dok ne dođe do mene.

„Ti si onaj inženjer?”, upita.

„Jesam”, odgovorih.

Posle prozivke krenuli smo u spavaonicu. Već je bilo vreme za spavanje. Spakovao sam stvari u nahtkasnu, skinuo se u gaće i potkošulju i legao na metalni krevet sa provaljenim dušekom. Neka nevidljiva neman počela je da mi steže grudi. Gubio sam dah. Okrenuo sam se na stomak i zagnjurio glavu u jastuk. Čuo sam neartikulisane zvuke oko sebe. A onda je neko počeo da me trese. Skinuo sam pokrivač hvatajući vazduh. Kapetan Tepić je bio pored kreveta. „Pitomac, stvari u nahtkasni moraju bolje da se slože”, rekao je. Pogledao sam oko sebe. Samo neka magla, siluete i zujanje. Bat vojničkih čizama je postajao sve slabiji. Pokrih se pokrivačem po glavi. 

Autor Milan Neđić