Riđokosa (iz taksija)

Bila je nova u kraju. Viđali su je u prolazu skoro svaki dan, ali niko od njih nije znao kako se zove. Zbog njene crvene kose, zvali su je Riđa. Koristila je taksi često, uzimala je uvek prvog u redu. I sam ju je vozio nekoliko puta. Nije bila od onih što vole da pričaju, ali nije ni stalno ćutala. Razmenili bi par reči o vremenu, prokomentarisali neko dešavanje, vodili one kratke, uzdržane razgovore, kojima ljudi ništa ne otkrivaju o sebi. Imala je južnjački naglasak. Uvek je bila obučena izazovno, na granici dobrog ukusa, nekad mu se činilo i prosto. Preduboki dekolte, prekratke i preuske suknje, čak i po mrazu. Previše šminke. Njena crvena, kovrdžava kosa je letela na sve strane. Istina, bila je zgodna, ali svejedno, nije baš cenio žene koje na taj način skreću pažnju na sebe. Bila je na početku tridesetih, kao i on, činilo mu se. Njegove kolege je nisu štedele svojim vulgarnim komentarima. I iako nije bio sklon predrasudama, tako je delovala. Lako.

I onda, jedne večeri, pojavila se na taksi stanici sa putnom torbom u ruci. Njih nekoliko je stajalo van kola, iako je bilo hladno. Ćutali su i gledali kako prilazi. Izgledala je potpuno drugačije. Skoro da je bila bez šminke. Na sebi je imala perjanu jaknu, šal i neku šarenu vunenu kapu, ispod koje je virio riđi pramen, po čemu su je i prepoznali. Prvi put, obišla je prvu dvojicu u redu i došla do njegovih kola.

-Mogu li sa Vama? - pitala je. Zbunjeno je pogledao u kolege, oni klimnuše glavama. Prihvatio njenu torbu, otvorio joj je vrsta, ona se smestila na zadnje sedište.

-Opa... - šapnuo je jedan, dok je on stavljao torbu u gepek.

-Pazi kako voziš... - mangupski je namignuo dugi. Seo je za volan.

-Nadam se da se Vaše kolege neće ljutiti. - rekla je.

-Hoće. - osmehnuo se - Ali, nema veze... Gde idete?

-Na autobusku stanicu.

Posmatrao ju je u retrovizoru. Nije ličila na onu koju je viđao. Bio je zbunjen. Kao da je bila neka druga.

-Mogu li da zapalim? - pitala je kada se raskomotila.

-Slobodno. - rekao je. Te večeri je bila pričljivija nego obično, pa je saznao da živi u jednom gradu na jugu. Ovde je bila nekim privatnim poslom. Boravila je kod tetke za to vreme. Sada se vraća kući. Živi sa majkom i ima sina od devet godina. Muža nije pomenula. Bilo je zanimljivo slušati je. Amplituda njenog glasa je u blagom tempu lelujala gore dole, nošena tim melodičnim južnjačkim ritmom. Povremeno bi promašila neki padež, ali mu je to je bilo simpatično. Toliko je bio zbunjen ovom promenom, da nije imao pojma o čemu su pričali na putu do autobuske stanice. Uglavnom, spontano su prešli na ti, a vreme je proletelo.

-Dođosmo - rekao je u šali, pokušavajući da imitira njen akcenat. Nije se naljutila.

-Ispravno je - dođo'mo. - rekla je. Nasmejali su se oboje. Pogledala je na sat. Zatim joj se otelo jedno dugačko - leeleee.. -Pa, meni ode autobus! - rekla je zabrinuto.

-Kako... Kad?

-Pre pet minuta...

-Pa, što ne reče da požurim malo. -Kad se zapričasmo.... Ima još jedan, al' tek za sat.

-Šta ćeš da radiš sat vremena?

Slegla je ramenima: -A, da odemo negde na piće... Da ne sedim sama, noć je... Molim te. Evo, ja plaćam. Setio se jednog malog lokala u blizini u kom nikad nije bilo gužve.

-Može... Ali, ja častim. - rekao je.

Lokal je bio prazan. Konobar je uživao u dokolici. Videlo sa da mu nije milo što ga prekidaju. On je izabrao je sto u jednom polumračnom uglu, daleko od ulaza. Skinula je kapu. Crvena kosa, vezana u rep, pala je niz njen vrat. Pridržao joj je jaknu. Imala je na sebi ljubičastu rolku, a preko nje, oko vrata tanak lančić sa malim priveskom. Okačio je njihove jakne na čiviluk pored stola. Konobar se lenjo dogegao do njih. On je sačekao je da prva poruči.

-Ja bih kuvano vino. - rekla je - nešto mi je hladno...

-Ne kuvamo vino - reče podrugljivo konobar. -Onda, čašu crnog.

Konobar zakoluta očima. -Služimo samo flaširano 0,7.

Ona se posramljeno nasmešila i pogledala u njega. -Donesite nam flašu crnog. - rekao je onda on.

-Hvala ti... - rekla je kad se konobar udaljio.

-Mogli smo i nešto drugo.

-Dobra ideja, volim crno. - rekao je, iako ga nije podnosio.

-Ali, zar smeš da piješ? - pitala je.

-Čašu, dve, mogu.

Sklonila je jedan pramen kose koji joj je pao niz obraz. Zatim je povukla rukave do ispod lakata. Pogledala je u njega, pa se nasmešila i pripalila cigaretu. Plamen upaljača joj je na kratko obasjao lice posuto sitnim pegama. Lepa je, otela mu se misao. U tom se dovukao konobar. Tresnuo je otvorenu flašu vina na sto, spustio čaše, okrenuo se i otišao.

-Ovaj tip počinje ozbiljno da me nervira. - rekao je, gledajući za njim.

-Ne daj da ti pokvari veče. - rekla je ona i spustila svoju ruku na njegovu. Zatim ju je brzo povukla nazad. Nasuo je vino u čaše. Onaj isti pramen joj je ponovo pao niz obraz. Ona ga je pomalo nervozno zadenula pod gumicu kojom je vezala rep.

-Bože, na šta li ličim... - rekla je i nasmejala se - Nisam planirala izlazak u kafanu.

-Izgledaš... Dobro. - rekao je.

-Znaš me ti i u boljem izdanju.

Ispio je čašu, zatim je ponovo napunio. -Ne znam... Ovo je do sad najbolje koje sam video.

-Ma, daj... - odmahnula je rukom.

-Najbolje izdanje... Za mene, to je - nagoveštaj nečega. Ono nešto što drugima promakne. Male stvari koje prođu nezapaženo. Kao malopre, kad si nehajno podvrnula rukave. Kao pokret ruke, dok sklanjaš pramen kose sa obraza, a koji je, ustvari, ukras na tvom lepom licu i tako savršeno ide uz te pege koje kriješ. Kao melodija tvog glasa i opijajući taktovi juga u njemu. Kao obična, ljubičasta rolka i stare farmerke. Kao kosa vezana u rep. Žena, koja ume da nosi tu jednostavnost i da nesvesno pruži nagoveštaj da se ispod te jednostavnosti krije neko poseban, uzbudljiv, e ta je najbolje izdanje same sebe. Uvek. Eto... Ti to imaš. Ali, maskiraš se tim nekim 'boljim izdanjima'. I grešiš. Mislim da to nisi ti. U tim izdanjima si zanimljiva pogrešnim ljudima. Ljudima koje, ustvari, ne želiš u svom životu.

Ona ga je ćuteći gledala dok je ispijao drugu čašu vina. -Nagoveštaj... - ponovila je.

-Da, nagoveštaj... Dobre sise... I dobro dupe vidi svaka budala. Ali, ko u tebi nije umeo da prepozna ovo drugo... Ovo nešto... Taj je mnogo izgubio...

Vrtela je čašu i ćutala je pognute glave.

-Izvini... - rekao je posle nekog vremena. - Malo sam preterao. Nisam mislio ništa loše. Ja te ni ne poznajem, a lupam...

Podigla je glavu i osmehnula se.

-Nikad mi niko nije rekao nešto ovako lepo.

Gledala ga je i poigravala se priveskom na lančiću. -Ti si neka retka travka...

Nasmejao se: -Je l' to nešto dobro?

-Mnogo dobro... - klimnula je glavom.

-Onda, ni meni nikad niko nije rekao nešto tako lepo.

-Pašče jedno beogradsko... - rekla je. Onda su se oboje nasmejali. Pa su dugo ćutali. Onda je ona uzdahnula. Pogledala je na sat.

-Vreme je... Moram... Da idem...

Otpratio ju je do stanice.

Vozio je uz pustu Nemanjinu: "Ne znam ni kako se zove", pomislio je.