Rob civilizacije

Nije ni slutila da će je nekoliko nesmotrenih reči gurnuti u pakao poruge i odbacivanja. Kako se usudila da im kaže bilo šta, i to na prilično nedoličan način, svađom, iznošenjem nekakve istine? Koga je briga za istinu? Koga?

Kada se navikneš da je jedna osoba mirna, fina i dobra, takva mora ostati ceo život, ma koliko bili protiv nje, ma koliko je gazili i koliko god ona trpela. A ona je ćutala, sve je stavljala pod tepih svoje savesti, da nekog ne povredi, uvredi, ponekad i nije bila u pravu, pa je posle krivila sebe. No, sve je to bilo nebitno, mada predstavlja uvertiru onoga što je kasnije uradila.

Kao kad stavite mleko da provri, pa smanjite temperaturu i slučajno pogledate u drugu stranu, kad ono vri, kipi, prosipa se i vi, naravno, opsujete. E, tako je ona, Maša, dostigla taj stepen ključanja, i na rečenicu njenog svekra u čijem stanu su živeli njih troje, u sobici od tri kvadratna metra, koja je glasila:

- Mašo, isprazni piksle, vidiš da su pune. - on je to rekao mirno, bez vike, bez svađanja i očekivao je da kaže: "Evo sad ću, izvinite, zaboravila sam…“, i slično, a ona je rekla: - Neću! 

Svekar ju je pogledao oštro, dok mu je cigara lebdela između usana i ruke, dok je dim odlazio nekud u stranu, misleći da će se izviniti, reći: “Ma šalila sam se.”, ona je nastavila sa svojim bezobrazlukom i rekla: - Ja ne pušim, a i ne radim u kafani da bih svaki čas praznila piksle, ispraznite sami. Šetnja vam neće škoditi. –

Tu se slučajno našao njen nadotupavi muž, koji joj je tresnuo šljagu, jer mu je vređala oca. I tako je Maša shvatila da se mora povući u svoju pećinu i da i dalje izigrava smernu, milu i dragu osobu, ako žele da oni zaborave taj incident.

Maša je zaboravila na to, boreći se sa nekim većim aždajama. I dalje je bila slatka, fina, tunjava, ali njen lonac sa mlekom je bio već napola pun, i sve više je stremio ka vrhu. Viđala je mnoge nepravde, u kojima nije smela da učestvuje. Ne, zbog toga što joj je neko branio da nešto kaže, već je osećala jako lupanje srca i grlo joj se sušilo, da je mislila da će se onesvestiti. Bilo je lepše živeti u ilegali.

Izgleda da je Maša stvorena samo da radi i dirinči, po ceo dan i da bude poslušna, kao služavke na dvorovima, čak su i one imale jezik. Volela bi ona da uzvrati udarac, makar jednom, jer je i šale na svoj račun, shvatala sa zakašnjenjem, pa je onda bilo glupo reagovati.

Njene prijateljice, i ujedno koleginice su bile previše drske, otvoreno su flertovale i ogovarale, a to je bilo teško i pratiti, a kamoli odgovoriti na njih. Jedino se osećala slobodnom u jednom Klubu žena, koje su štrikale i heklale a njoj je to išlo od ruke, pa je zaključila da ona i nije za bolje. Nije da se nije trudila da bude poput svih, ali redovno bi nešto zabrljala. Pored toga, Maša je imala i jednu preslatku devojčicu, Maju, od šest godina, vrlo nemirnu, koja je pravila razne zvrčke, nije se libila ni da tresne koju šljagu dečacima, ali bila je toliko slatka sa malenim prćastim nosićem, da Maša nije imala srca da je kazni.

A onda se desilo neizbežno. Na proslavi dečjeg rođendana, Maja je slavljeniku lupila šamar, jer je rekao da je njena mama glupa, kao što ga je podučila njegova predobra majka. I Maši je najednom "prekipelo"

Progutala je knedlu, tešući dete, pa se situacija naizgled smirila, a onda je začula kako dve žene pričaju o njoj i tom njenom bandoglavom detetu. I Maši je pao mrak na oči. Nije znala ni zašto, ni kako je to izvela. Naime, ustala je i prišla im je. Sasula na njih rafalnu paljbu, dok su je njih dve preneraženo gledale.

- Opa, pa ti znaš da pričaš! - prokomentarisa jedna, podebela, obučena ko posleratne babe, sa ravnom suknjom do sredine članaka, nekom šarenom bluzom iz koje su kipile njene prebujne grudi. - Odakle ti hrabrost ti tako da pričaš, a mi mislili ti si dobra. Koja dobra? Pa ispod mire trista đavola vire. - I Maša bi nastavila da joj kontrira dok je njen muž nije sklonio sa bojnog poprišta.

- Izvinite, molim vas. Moja žena jutros nije popila terapiju. - rekao je dok ju je izvlačio iz prostorije i gurao  je u kola. One su se smejale, gde je našla takvog šaljivog muža, kakav car!  Ona je sedela, drhteći, kao da je u najmanju ruku ubila nekog. Uvreda se nikad ne prašta. Bolje je ubiti čoveka, jel tako?

Muž se rastrčao, da bi uhvatio Maju,  izvinjavajući se hiljadu puta. I kad je mala najzad zaspala, Maša tresnu šamarčinu svom mužu, samo što mu zub nije izbila.

 - Ovo ti je za sve tvoje podcenjivanje i za  prvi šamar što sam zaradila od tebe. Samo probaj da mi vratiš. Prijaviću te socijalnoj službi da biješ i mene i dete!

- Ti si luda. Šta je sa tobom? Uvek si bila dobra i mirna, a sad, ne mogu baš reći da mi se sviđa takvo ponašanje... Sad će ceo komšiluk da nas olajava ... Ne, ti si kao one brđanke, koje nikad videli civilizaciju nisu.

- Da ćutiš bre, ti gnjido jedna! Bez mene crko bi. Civilizacija je u stvari spoj divljaka koji umeju da se ponašaju u društvu, dok druge gaze, ogovaraju, spletkare i smišljaju razne gadosti. Nisu brđani ti koji žive po planinskim gudurama, brđanin si ti i tebi slični, koji se uvlače onima koji vladaju njima. Ti...ti si rob civilizacije. - onda se srušila bez daha, u fotelju, sedela koji minut, ustala, natočila sebi čašu vina i popila na iskap.

Nikad gore nije spavala. Snovi su se kidali kao lančić od bižuterije, krivila je sebe, uplovljavala u luke u kojima su okretali glave od nje, deca pokazivala prstom na nju... i ona reši da skoči u vodu koja beše prozirna, ali duboka. I tek skočivši, shvati da ona ne zna da pliva. Gušila se, dok nije izronila ispod ćebeta.

Taman na vreme za posao. "Budi dobra, Mašo, molim te! Ti si dobra osoba. "  Uzela je mobilni i poslala poruku izvinjenja. Drugarica joj se nije javila, čak ni posle nekoliko poruka, koje je danima slala, nije odgovarala ni na Mašine pozive. Znala je, znala - ona je sada žigosana.

Provukla se do kancelarije u kojoj je radila sa još troje njih. Sela je, pažljivo se pogledala u ogledalo, došla je prva na posao. Uključila kompjuter i počela da radi. Posle par minuta svi su došli, pričali uobičajeno, dok je ona zabila glavu u kompjuter. Vreme je sporo odmicalo i činilo joj se da je svi gledaju kao krivca, njihove oči su piljile u nju, proučavajući je. Nije smela ništa da kaže. To je drugi incident u njenom životu. Ustala je sa namerom da se umije, osećala vrelinu u području vrata i grudi, a desna ruka joj je trnula sve više i najednom se srušila bez svesti. Njen lonac je provreo i nastavljao je i dalje da vri, dok je nije strefila srčka.

- Bio je to blaži srčani udar. -  rekao je lekar -  Zbog nakupljenog stresa. Morate se opustiti.

- Najbolje opuštanje je pobeći negde daleko od svih, na neku planinčugu. - reče mu odsutno. Uzela je prepisane lekove, pažljivo stavila u torbicu i izašla iz bolnice. Suprug ju je pratio.

- Znaš, ako hoćeš da se razvedeš, slobodno kaži! Ja da se promenim ne mogu, ne znam kako. - i dogodilo se ono što nije ni sanjala da će se desiti, zagrlio ju je i poljubio, bez reči.

Nije se setio ni da joj kaže da je voli, ali i to joj je bilo dovoljno. Na kraju krajeva, uspela je dva puta u životu, da odbrusi nekom, što i nije loše za nekog poput nje.

No, da li će novonastala situacija biti preobražaj u Mašinom životu, o tome nekom drugom prilikom. Za sada je otkrila da poseduje i odbrambene sposobnosti, negde duboko zakopano u njoj.