Rob novca

Htelo ga je sve, baš sve... Od malih nogu se izdvajao svojom snagom, lepotom, arogancijom, ali i inteligencijom. Svima je lako davao do znanja da mu nisu ni do kolena. Sve čega bi se dohvatio pretvaralo se u novac. A htela ga je i karta! Još je bio zelen, tek su mu brci stidljivo nicali ispod nosa kada ga je kocka uzela pod svoje! Sve češće je spavao danju, noć je bila rezervisana za igranje sa životom! Ko krene rano tim putem, rano i završi, šaputali su seljani za njim. Ali karte su mu bile samo odskočna daska, mahinacije i manipulacije ljudima bile su model kojim je sticao bogatstvo, lažne prijatelje i prave neprijatelje. A kako je tek stekao zemlju? Prepravljajući ugovore sa seljanima koju su u ratovima početkom dvadesetog veka ostali bez ruku ili nogu, a čija su deca još bila nejaka da bi obrađivala zemlju! Ugovori na korišćenje zemlje na pet godina su, uz pomoć podmićenog sudije i advokata obe strane, postajali ugovori na sto pet godina!

Pravda je uvek bila slepa, za ratne vojne invalide bila je i gluva, ali nije bila glupa! Mada je imala povez preko očiju, dobro je videla ko je plaća! Božidar Dušmanin je bahato određivao cenu advokata, sudija, ministara, pa su zakoni za njega bili mrtvo slovo na papiru. Godine su se nizale, a Braničevski okrug je sve više pričao o njemu. On je rastao u svojim očima, ali mu je stečeno bogatstvo omogućilo da poraste i u očima onih kojima je novac davao na zajam! Uz kamatu! Veliku zelenašku kamatu. Mnoge je zbog nevraćenih dugova iselio iz kuća, neke je naterao da svrše sa životom, ali se nije okretao za sobom da bi video pustoš koju ostavlja iza sebe. Sve što mu je stajalo na putu gazio je bez milosti! Novac mu je bio najvažniji, ušao mu je pod kožu, u srce i dušu, pa je svaka njegova misao bila posvećena sticanju novca! Novac je bio cilj njegovog života! Potpuno opijen svojim bogatstvom, umislio je da je miljenik Božji, pa je Božidar svoje ime sve češće izgovarao kao Božjidar! Kuće, zemlja, vinogradi i vinare, mlinovi, zlato, dukati, nizalo se njegovo bogatstvo, praveći od njega nadaleko poznatog zelenaša, koji nije mario za kletve i psovke koje su redovno pratile spominjanje njegovog imena. U takvom životu prođe i život.

Brzo, brže nego što je Božidar zamišljao, stiže i bolest. Dok je njegova žena vodila brigu o njemu, sinovi su već trošili nasledstvo. Marko, Janko i Stojan, odavno su bili zreli za ženidbu, ali su produžavali momkovanje, lako trošeći nezarađeno. Božidar nije bio mnogo star, tek je gazio sedamdestu, ali ga je jurnjava za novcem učinila starijim! Umesto da Božidar potroši novac, novac je potrošio njega! Žalio je što ne može da ustane iz kreveta, da obiđe svoje dužnike, da ih gordo pogleda u lice dok im uzima kamatu, kuću ili imanje! Telo mu je bilo prikovano za krevet, ali mu je duša i dalje bila zelenaška. Meseci su prolazili, a njegovo stanje je bilo sve gore i gore, pa mu žena zapali sveću iznad glave, očekujući da smrt poseti njihovu kuću. Božidar je besno gledao u nju, ali, nemoćan da se pomeri, samo je očima pokazivao svoj bes. Cveta pusti glas po selu da se njenom mužu broje poslednji dani, pa se glas brzo raširi po čitavom Braničevu. Nekima bi žao što nije davno skapao, a većina se radovala, nadajući se da neće morati da vraća dugove koje su davno preplatili zelenaškim kamaćenjem. Svi su imali svoje razloge da se raduju njegovoj smrti. Čak i rođena deca! Svako veče Božidar je slušao kako se njegovi sinovi svađaju oko nasledstva, vrata sobe nisu mogla da sakriju preglasnu svađu i nezadovoljstvo njegovih sinova podelom očevog bogatstva. Videlo se, a i čulo, da su sinovi nasledili njegov karakter! Bilo im je malo, uvek im je bilo malo! I, dok im je otac umirao, oni su se cenjkali oko nasledstva. A sve to je slušao nepokretni Božidar, slušao i nevoljno počeo da razmišlja o svom životu. Kako mu je telo venulo, duša je počela stidljivo da se budi. Prvi put u svom životu, Božidar se zapitao čemu služi novac. Da li je novac služio njemu ili je on čitavog svog života služio novcu, bio njegov rob. Da može, sada bi najradije uzeo motku i sinove dobro naučio pameti, ponovo bi vaspitavao svoju decu, ali je sada bilo kasno.

Shvatio je da sav taj novac, koji je mahinacijama, kockanjem i zelenašenjem sticao na tuđoj bedi, muci i nesreći, sada njemu ne vredi ništa. Baš ništa! Shvatio je da novac ne može da mu vrati zdravlje, da mu sinove učini ljudima, da njegovoj ženi vrati dostojanstvo koje joj je oteo zelenaškim bogaćenjem. Mesecima leži u krevetu čekajući smrt, a u njegov dom nije ušao nijedan komšija, prijatelj, rođak, zemljak. Niko! Najbogatiji čovek Braničeva umirao je kao najveći bednik, kao siromah kojem je plamen sveće bio sve što ima! Jedini svedok njegovog kasnog razmišljanja o životu! Sada uplašeno gleda kako plamen sveće titra iznad njegovih očiju, čekajući njegove suze, kajanje i pokajanje, čekajući da se u njemu probudi duša koju je zli odavno uzeo za sebe. Samo je očima komunicirao sa Cvetom, zvao ju je pogledom, ali je ona gledala u pod, stidela se i sebe i njega, stidela se što im u kuću ulaze samo pop i lekar, jer im je to dužnost. Da nije, ni njih ne bi zapamtila kvaka na njihovim vratima. Stidela se jer njihovi psi nemaju na koga da zalaju, jer kapija nema za kim da zaškripi, jer se rakijom odavno nije nazdravljala dobrodošlica u njihovom domu. Najzad je uhvatio njen pogled, pa se Cveta spustila do njegovih usana, da ga bolje čuje…

- Zovi ih… - jedva je sastavio dve reči, glasom koji nije bio njegov. Bio je to glas brižnog roditelja, koji želi da promeni sve što je loše uradio, da kaže svojoj deci najvažniju stvar u životu. Da im otkrije najveću tajnu života! Da čovek koji ne zna da bude gospodar novca postaje njegov rob!

Kada su Marko, Janko i Stojan ušli u sobu, Božidar je skupio ono malo snage koje mu je Bog dao..

- Donesite mi one sanduke sa zlatom i dukatima i stavite ih pored mog kreveta - tiho je rekao, ali su ga deca dobro čula...

- Oče, šta će ti sada zlato i dukati? - bili su iznenađeni poslednjom željom svoga oca, jer su zlato i dukate već podelili…

- Da se poserem na njih… - sva njegova snaga stala je u rečenicu koja je rasplamsala plamen sveće iznad odra. Još jedna duša je našla put…

Bratislav Rosandić