Robija i robija, sloboda i sloboda

Takvo je vreme bilo, kažu. Teško, nemilostivo, rapavo. Spolja tare i kožu tanji, iznutra bi kosti da je probuše. Krvari se i rane se ližu stomak da se zavara.

Neki su znali da je takvo oduvek i da će tako i da se nastavi. Zato su i prkosili, skokovito koračali i nisu se obazirali na trnje u tabanima i čvoruge po glavi. Eh, radosti kad rana zaceli. Jedna po jedna, jedna po jedna, sve dok se mirno možeš politi vodom a da nigde ne pecne, sve dok se prisetiš svake minule muke i od srca se nasmeješ.

Tako se držao tih godina Staka Aleksandrijin. Držao se prisećanja na uređenost doma, na sklad u kući, na rad i blagostanje, prisećao se svoje sedamnaeste godine, kada je postao glava kuće i kada je trebalo da se odluči da li će da nastavi školovanje ili će preuzeti i upravljati jednim od najbogatijih domaćinstava u okolini. I nije mogao sam da odluči, on bi i jedno i drugo. Prepustio je to slepom starcu, dedi po majci, ali starac je bio mudar, nije hteo da odlučuje o tuđoj sudbini.

– Sine moj, to sam moraš, kao i sve posle. Ako odeš u Beograd, sve ovo će da zapusti za dve godine, ako ostaviš Beograd, a samo ti je škola u glavi, opet će ovo da zapusti, samo za deset godina. Sam ti vidi, ja ću da te blagoslovim i ovako i onako!

– Ha-ha! Ne vidiš, ali krila lomiš, stara motko! – Staki nije bilo potrebno više, starac ga je ubedio.

Ono što je usledilo Staku je učinilo posebnim čovekom. Za četiri godine unapredio je imanje, oženio se, dobio prvog sina, uspeo da nastavi školu i položi ispite, kupi „ford“ i s jeseni 1940. upadne njime u nekakvo blato blizu Ćuprije vraćajući se iz Beograda. Tu se auto i pokvario, te ga je zapregom izvukao i ostavio nekom seljaku, s namerom da se vrati s proleća, ali to se nije desilo. Usledilo je ono što je sada uporno držao u prevezanim vrećama i nije hteo da ih dreši. Rat i ropstva, bekstva iz bugarskih radnih logora, obračuni sa pljačkašima koji su između pljački sa reversom, kako to čine regularne vojske: Bugari, Nemci, nedićevci, ljotićevci, dražićevci i partizani, odnosili preostalo iz gazdinstva, promenili su Dimu, pretvorili ga u naprasitog i vazda ljutitog. Tako bi ga se klonili svi sem oznaša, njih nije bilo briga da li lome nasmejane ili smrknute kosti.

 Slomljene kosti nisu toliko bolele koliko sloboda, a još više kada bi mu je stalno spominjali pre i posle batinjanja.

– Ti, psino gazdinska, ne veruješ u slobodu? – unosio mu se oznojeni tabadžija u lice.

– Kako da ne, gnjido! Ima slobode i ona samo vama pripada! – stenjao je i pokušavao da ubedi oznaše da ga ne bole slomljena rebra ili, pre, da ih natera da ga ubiju.

Oni bi se tu zaustavljali u batinjanju, ali nisu u oduzimanju. Uzeli su mu porodičnu kuću za seosku školu, kuće u gradu za oficira i narodnog heroja, najbolje njive za poljoprivredne zadruge i domove kulture, volove i konje koji su skrivani po zemunicama tokom rata za vojsku i gladne u Albaniji.

Život je Staki i dalje bio zla staza, oduzeo mu je i ženu, zavadio ga sa mlađom braćom, udaljio od ljudi, poslao ga na trogodišnju robiju, ali ga sve to nije lomilo koliko deca koja će umreti od gladi do njegovog povratka. Isplanirao je da se za preostalih mesec dana do odlaska oženi, da ima ko deci hleb da mesi, da obezbedi brašno i mast. Na svoje nije mogao da računa, već se podelio sa braćom i već su ga mrzeli; morao je da obezbedi da neko obrađuje zemlju. „Da se oženim i njoj da obezbedim muža, da budem siguran da će mi decu hraniti... Njoj ne mogu da verujem, ma kakva bila, ali ću njemu moći da zapretim“ – činilo mu se da je to jedini valjani plan.

Dok noćima razmišljao kojom da se oženi, a na pamet su mu dolazile udovice, raspuštenice, ostarele devojke, sve one nepoželjne koje je sreo ili čuo za njih, prisetio se da je jednom u niškom pritvoru slušao o sestri svog druga sa školovanja u Beogradu. Rekoše mu da je snašla ista sudbina kao i njega. Rešio je da je potraži.

Neugodno mu je bilo, dok je žurio ka železničkoj stanici, zbog odela na sebi, koje je poslednji put nosio još kao maturant poljoprivredne škole i dvoumio se da li da se vrati i obuče vojničke pantalone i vojničku košulju. Prošao ga je crni autmobil i zaustavio se podižući sitnu ljutu moravsku prašinu. Zakašljao se i šutnuo zadnji točak, spremajući psovku bezobraznom vozaču, ali on izbaci glavu kroz prozor:

– Ma, Staka, ti si? O, ljudi moji...

– A ja tebi da ga majci, ma ko da si! – čistio je grlo kašljucanjem i kosu rukom.

Bio je to neki Užičanin, koji ga se sećao sa Sremskog fronta, a sada vozač nekog generala. Išao je do Niša sam i ponudio se da ga poveze, pa neka otuda putuje vozom. Staka nije odbio, seo je na mesto suvozača i na polovini puta zatražio da se zaustave i da proveri ispod haube.

– Interesuje me ovaj „fordov“ motor... – slagao je Užičanina, koji nije ni slutio koliko malo fali da izgubi glavu.

Staka se uverio da je to njegov „ford“, ostavljen pre dvanaest godina da prezimi u blizini Ćuprije, i bez daha je rešavao šta da učini, da li da ubije vozača i uzme svoje vozilo. On mu je, kada su se vratili u vozilo, pružio poloče rakije.

– Ova rakija ti spasava glavu! – Staka je dlanom prebrisao grlić staklenca i otpio. – Rakija glavu čuva! – izgovorio je tek da još jednom nadigne flašu i ubedi sebe da govori istinu.

– Znam, brate dragi, bez nje ne mogu! – poveravao se Užičanin i napuštao kontekst smrti.

Vojnu komandu i železničku stanicu delilo je pedesetak metara. Automobil se zaustavio bliže komandi, usred buketa oficira. Staka se sa nelagodom uspravio, izašavši iz svog „forda“, nastojeći da nikoga ne pogleda u oči. Neki su već prišli Užičaninu, a on se izvio kao da će nešto važno reći Staki preko krova automobila.

- Staka! Staka, sunce ti tvoje! – odjeknuo je glas, Staki poznat, jedino što ga sada ne prati puščana paljba i eksplozije, ali se nije okretao. – Gledajte mog junaka! – to su bile reči upućene oficirima.

Svi su okružili Staku, Svetislav Bizon ga je grlio kao lutku koja ne odgovara na toplinu.

- Ljudi, ovaj čovek je odred! Nema straha, nema umora, nema gluposti! Samo da ga mnogo ne ljutite... – onda se obratio Staki: - Pa gde si ti? Nismo se videli od Podujeva, ono kada rešismo muke sa Šabanom Polužom... Pitao sam za tebe, ali kao u zemlju da si propao... Idemo sada svi na ručak! – komandant Bizon je bio egzaltiran.

– Neka, komandante, hvala! – Staka se uspravio i pogledao generala u oči. – Ionako ću o tuđem trošku da jedem naredne tri godine...

– Šta to pričaš? Šta to znači?!

– Komandante, idem na robiju i ne mogu sada da ručam sa oficirima...

– Da li sam se ogrešio ikada?... – kao da nije dobro čuo, pa je zbunjeno nastavio sa pitanjima: - Kakva robija? Ma šta ti?...

– Lepa trogodišnja, komandante!

– Ali šta si učinio, pobogu? Da nisi nekog ubio?

– Ha-ha! Nisam ubio, ali zamalo usput ovog Užičanina... Komandante, idem na robiju jer me je sloboda osudila... Nisam se radovao kada mi je oduzeta jedna, pa duga, pa treća kuća... pa imanje i stoka... Evo, ni sada se ne radujem kada sam shvatio da mi je i automobil oduzet...

Staka je ipak otišao na ručak sa svojim ratnim komandantom, nevoljno. Sami su ručali i Bizon je brzo pio, mnogo je pričao i ljutio se. Ljutio se na Staku, na oznaše, na nekog svog kolegu... Toliko se ljutio da je Staka zaustio da ga teši, ali se ipak, u skladu sa svojim položajem, uzdržao. Usput do Beograda sedeli su na zadnjem sedištu crnog „forda“, dok im se iz retrovizora smeškao Užičanin. Srećan zbog Stake, ali i zbog sebe, kada je shvatio za koliko je preživeo današnju vožnju.

U Beogradu je sreo pripitog Krcuna, kome je bilo smešno što njegovi oznaši u provinciji ne umeju valjano ni čoveka da prebiju, ali se ljutio što ne poštuju ratne junake i pretio otkočenim „parabelumom“:

– Ne sme se tako sa ovakvim čovekom! Ali, da sam se ja tamo zadesio, ja bih te ubio! – glavni oznaš bio je iskren.

– On ima više ratnih odlikovanja nego ja i ako on ode na robiju, idem i ja sa njim, kao njegov komandant! – iz Bizona je govorila dobrota, poštenje ili rakija i bes prema svojima.

Staka Aleksandrijin se vratio „fordom“. U njemu je vozio svoju novu životnu saputnicu, sestru svog školskog druga, koju je krenuo da prosi da bi mu decu prehranila dok je na robiji. „Jedna robija ode, druga dođe“ – smeškao se u sebi kada je pristala i procenjivao njen stas i držanje.

Troje muške dece brzo je raslo i nije bilo straha šta će jesti. Dobio je penziju i likovao pred oznašima kada bi se parkirao ispred Doma vojske, dolazeći na porodični ručak.

Ovaj oldtajmer, kome se divite u gradu, to je Stakin „ford“, a ovaj sudent poljoprivrede što se njime voza i uglavnom ga parkira kod Doma vojske, to je Stakin unuk.

Zoran S. Nikolić