Rođaci

Taj dan sam prvi došao do reke. Bio je drugi avgust, Sveti Ilija gromovnik. Stavio sam peškir na livadu i legao. Slušao sam reku kako žubori i uživao u tišini i mirisima. Ležao sam neko vreme, a zatim ušao u vodu. Voda planinske reke je bila hladna kao led. Udisao sam zavičaj. Zaboravih na trenutak izbeglištvo, srbijanske rođake, Zvornik, grafit na zgradi "Seljani marš na brdo!”

Ubrzo dođe Bojana, poznavao sam je iz škole. Iz susednog je sela. Njeni su se sklonili u jednu vikendicu u blizini moje kuće. Njeno selo nije bilo bezbedno. Često su prolazile diverzantske grupe armije BiH. Mahnu mi, stavi peškir sa druge strane obale. Da bih je zadivio, skočih u vodu i udarih jako stomakom. Smejala se kada sam izašao.

"Ajde još jednom", reče.

Ostao sam u vodi. Ona uđe i zapliva. Slučajno se dodirnusmo telima. Ostadosmo par trenutaka u tom položaju. Onda ona izađe iz vode.

"Idu mi drugarice", reče.

Sledeći dan sretoh Bojaninog oca na malom mostu u centru sela.

"O, đe si rođo", reče. "Kako ide koševina?"

"Još malo pa smo završili", odgovorih.

Zatim se primače bliže i tiho reče:

"Ti i Bojana ste četvrti rođaci, nemoj da bi ti šta tu brljo", lupi me po ramenu, "aj vidimo se role", reče i ode.

Autor Milan Neđić