Sarajka (iz taksija)

Stigla mi je razglednica.

Na slici okean, plaža i palme. LA, California, USA. Nepoznat rukopis i ime, odnekud poznato. Onda je iz sećanja izronila jedna stara slika. 

* * *

Bio je tmuran i vetrovit aprilski dan, '92. Nas dvoje smo lagano hodali Knez Mihajlovom ka Kalemegdanu. Uglavnom smo ćutali. Onako u prolazu smo posmatrali drvene tezge načičkane kokardama, ikonama, zastavama trobojkama sa četiri ocila i onim drugim, crnim, sa lobanjama nad ukrštenim kostima. Za tezgama su stajali momci u nekakvim maskirnim uniformama. Sa svih strana treštala je muzika. Vrvelo je od ljudi. Neki su prilazili tezgama, razgledali sa zanimanjem i kupovali poneku sitnicu. Drugi su oborenih pogleda žurno grabili nekim svojim putem. 

- Hoćeš mi kupit nešto za uspomenu? - pitala je i uhvatila me pod ruku.

-Zezaš?

-Ne, zbilja. Nešto da me sjeća na ovaj dan.

-Zašto uopšte želiš da se sećaš ovoga?

-Ne ovoga... Nego toga... Što smo skupa. Sada i ko zna kada.

Zastali smo kod jedne tezge i malo razgledali. Izabrala je privezak, minijaturnu šajkaču sa kokardom.

-Hvala, brate! Hvala, sestro, bog ti pomog'o! - reče prodavac i podiže tri prsta. Nasmešila mu se i stavila svoj poklon u torbu. Nastavili smo da šetamo, nogu pred nogu. Sa zvučnika sa jedne od tezgi zvečala je neka koračnica. Ona me ponovo uhvati pod ruku. Bila je iz Sarajeva, Hrvatica. Beograd joj je tog dana bio samo usputna stanica ka negde, što dalje. 

* * *

Imao sam rodbinu u Sarajevu i mnogo vremena proveo tamo. Živeli su u Hrasnom, na trgu Pere Kosorića, u jednom od onih solitera. Sa njihove terase se video Željin stadion. Lep kraj, voleo sam da se muvam tuda. A najviše sam voleo da, kad pređem preko Miljacke, okrenem desno ka centru i dalje, skroz do Baščaršije.

Voleo sam da hodam, a moja sestra je posustajala već kod Pofalića. A tu, u Pofalićima je živela njena najbolja drugarica. I ona je volela da šeta. Sećam se jednog iznenadnog letnjeg pljuska i nas dvoje kako stisnuti (čitaj - zagrljeni) ispod njenog 'bijelog kišobera', malog za dvoje, trčimo Miskinovom, pogađajući svaku baricu. A posle smo, onako polumokri sedeli u njenoj sobi, na podu, sa ploče na gramofonu slušali Indexe i kroz otvoren prozor kišu koja se sliva niz oluke. Gledao sam njene vlažne plave kovrdže, a njene oči i usne su mi bivale sve bliže. Skinula je svoje naočare koje su se polako maglile od mog daha... A onda se začulo zvono na ulazu. Gledali smo se još nekoliko trenutaka. Potom se nasmešila i ustala da otvori vrata. Iz hodnika je dopiralo veselo čavrljanje moje sestre i njen smeh. 'Sanjam...' pucketala je ploča na gramofonu. Kiša je i dalje tukla kroz oluk. 

* * *

Stigli smo do kraja Knez Mihajlove i prešli na drugu stranu Pariske ulice. Čekali smo da naiđe slobodan taksi.

-Pa, - rekoh - to je to...

-Samo nemoj reć zbogom... - rekla je.

-Neću... Videćemo se mi još.

-Da... Nije svijet tako velik kao što se priča.

-I završiće se ovo brzo...

-Hoće... Mora...

U tom trenutku je naišao taksi. Podigao sam ruku i vozač se zaustavio pored nas. Stajali smo i gledali se. Hteo sam da kažem još nešto. Možda sam hteo da je poljubim, kao što sam hteo onda u Sarajevu. Možda je ona želela isto. Ali, više nije imalo smisla.

-Javi se nekom razglednicom... Da znam kako si.

Ona je klimnula glavom. Vozač je nervozno svirnuo. Palcem sam pokupio jednu suzu sa njenog obraza. Onda se okrenula i ušla u taksi. 

* * *

"Rado te se sjećam", pisalo je na poleđini razglednice.