Sasvim običan dan

Stajao je u zagušljivoj i mračnoj sobi gledajući kroz prozor. Sat je neumoljivo kovao vremenske korake i svaki udarac je odzvanjao u tom usamljenom čoveku. Ipak je rešio da izađe napolje. Polako je obukao stari, naftalinski mantil i samog sebe bodrio da izađe iz ove mračne komore iz koje nije izlazio danima. Hajde, Borko, ne budi lenj i malodušan! Nisi ti jedini starčić na svetu, još te noge služe, još ti nisi za bacanje! E, Raša mi nije tu, Miladin negde vegetira, s kim da igram šah? Možda je neko preostao, možda mi se posreći i ovaj dan bude malo lepši nego ostali. Nadao se starac, pa pogurenih leđa i kornjačinim korakom krenu napolje.

Sunce. Graja. Zvuk tramvaja. Vetar.

Duboko udahnu, zaslepljen sunčevim svetlom.

To ti treba, Borko, malo fotosinteze i k'o nov si. Tešio je samog sebe.

Kalemegdan je bio posebno lep toga dana. Puno šetača. Prešavši ulicu polako se uputio na zborno mesto penzionerske razonode. Iscrtana šahovska tabla izmami mu osmeh. Posle toliko meseci, najzad, da izađe iz one mračne komore, tako je nazvao svoj maleni stan u centru grada i da sedne na omiljeno mesto. Eh, još samo to kada bi imao sa kim da igra...

Nedaleko od njega jedan je mladić buljio u svoj mobilni. Borko ga za tren pogleda i okrenu glavu na drugu stranu. Mladić to primeti, ugasi mobilni i veselo priđe Borku.

„Volite da igrate šah?“, upita veselo.

Sad se Borko zbuni, šta bi?

„Da, volim...“, tiho i promuklo odgovori.

„Hoćemo jednu partiju? I ja sam zaljubljenik u šah!“, mladić, ne čekajući odgovor, skide ranac sa leđa i upita:“Koje ćete figure?“

Borko nije mogao da veruje. Brzo odgovori i poče da ređa figure. Drugarskim rukovanjem započe jedno lepo druženje, tog sasvim običnog dana. Borkov život se od tada promenio. Upoznao je divnog, mladog čoveka, koji je bio tako jednostavan i iskren, dobrodušan i pametan, a studira matematiku, voli ljude i voli šah. Borku je to bilo dovoljno da  zaboravi na starost i usamljenost. Samo, nije imao kome to da kaže.