Siđi do reke

Godinama bi grupa određenih ljudi željnih lakog načina za sticanjem bogatstva krenula u potragu za zlatom. To je bila odabrana ekipa vrsnih poznavalaca divljine i ćudi prirode. Od dobrog tumačenja terena zavisio je opstanak u prirodi, trebalo se u potpunosti sjediniti i disati sa njom. Oni koji ne bi izdržali, vraćali bi se kući poraženi, iznemoglog tela i iscrpljenog duha, zaklinjući se sebi da više neće ponoviti slično iskustvo. Oni koji bi bili loše sudbine, izgubili bi i život u večitom traganju za bogatim plenom. Potraga je bila svima dostupna, ali su jedino osobe, koje bi bile naročito srećne ruke, u tome i uspele.

Pravila su bila sledeća: osoba koja bi uspela pronaći svoj srećni grumen, napuštala je dalju potragu i pružala podjednaku šansu i drugim tragačima. Zakoni prirode i opstanka su bili strogi i morali su se poštovati. Svako nepoštovanje bi se plaćalo cenom vlastitog života.

Poznavao je gotovo svaku prirodnu oblast kao svoj džep. Bilo mu je dovoljno da na tren osmotri okolinu i prenoći na njenom staništu, i već sutradan bi se, poput najboljeg navigator, orijentisao u prostoru sa nepogrešivom preciznošću. Nisu mu bili potrebni busola, karte ili bilo koji drugi navigacioni uređaj. Sve to se nalazilo u njegovoj glavi, dar od samog Boga. Poticao je iz siromašnog kraja i odrastao u velikoj bedi. Zbog nemogućnosti školovanja, prijavljivao se na sve obuke kako bi nadomestio nedostatak stručnog znanja. Zakleo se u sebi da će prvom prilikom koja mu se bude ukazala naći način da se obogati.

Prolazili su meseci, bližilo se prolećno vreme kada je dolazilo do topljenja snega sa brdovitih planinskih krajeva. To je bilo majsko vreme listanja i pošumljavanja gore. U rubrici u novinama, pod oznakom: ZANIMLJIVOSTI, pročitao je članak u kojem je jednostavno upisano: "TRAŽIMO LJUDE AVANTURISTIČKOG DUHA, ŽELJNIH LAKE ZARADE." Oglas je bio šifrovan, sa lozinkom: "ĆUTANJE JE ZLATO".
Podatak koji je pročitao učinio mu se krajnje zanimljivim i odlučio se da odgovori na izazov. Odgovor koji je usledio bio je krajnje lakonski sa jednostavnom porukom: " Bićete obavešteni. Hvala." Pomislio je u sebi kako je naseo na još jednu novinarsku glupost, željnih podizanja tiraža dnevne štampe. Nakon toga ništa bitnije se nije dešavalo u njegovom životu, a zatim je kao grom iz vedrog neba, usledio još kraći odgovor: "Odabrani ste. Obaveštavamo vas o svemu nakon sastanka grupe." Ovaj neponovljivi doživljaj učinio mu se krajnje intrigantan, ali se nije previše obazirao. Bio je osoba snažnog duha, čelične volje, nepokolebljiv u donošenju važnih životnih odluka.

Nedugo zatim, u obližnjem sokaku održao se neformalni sastanak grupe ljudi bez životne perspektive. Saznao je sve pojedinosti, pravila i dogovor koji je važio u krugu grupe. Prihvatio je poziv tragača za zlatom na lokaciji zlatonosne reke Pek, u okolini Bora i Zaječara. Nije imao šta da izgubi, strpljenje kojim ga je obdarila viša sila u času rođenja, već se bližilo kraju. Nakon njega, ništa mu više neće preostati osim prazne životne mase u koju bi se pretvorio.

Spakovao je vrlo malo stvari, više od toga nije ni imao. Vreme je bilo sunčano, sa blagim kapima jutarnje rose na tek olistalom lišću drveća šume, slivajući se u pravilnom razmaku. Znao je da je takvo vreme uobičajeno uoči Đurđevdana, kada su se skupljali i hajduci po sličnim čestarima, pre nego što bi presretali bogate trgovce. Ličili su mu na takvu skupinu, nasmejao se toj pomisli naglas. Nisu se obazirali, svako je krenuo nošen svojim vlastitim brigama, koje su ih poput more davile u kasnim noćnim satima. Prenoćili su uz samu obalu reke.

Veče je bilo neobično sparno, ali usled umora zbog višesatnog hodanja kroz proplanke, zaspao je istog trena. Ujutru, u cik zore, probudila ga je melodična pesma iz ženskog grla. Imao je utisak da čuje zvuk morske nimfe koja bi dozivala umorne mornare na litice stena. Podstaknut čulnim osećajima, ustao je iz polusna, krećući se u pravcu zvuka. Na njegovo iznenađenje, ugledao je bosonogu devojku kako brižljivo riba veš, vodeći računa da se ne ukvasi. Na rublje je posipala pepeo i ceđ da bi mu izvukla nečistoću i povratila prirodnu belinu. U selu u kojem je živela, postojao je običaj da mlade i još neudate devojke uoči Đurđevdana iznose svoje rublje, a zatim se kupaju u reci posute ceđevinom. To bi donosilo plodnost budućim majkama i sreću u odabiranju životnog saputnika.

Već je bila navršila 26 i vreme za udaju se polako približavalo. Slutila je da će uskoro sresti svoju srodnu dušu, ali o tome nije nikome govorila. Krila je to duboko u sebi kao svoju najveću životnu tajnu. Nije ni slutila koliko joj je sreća bila nadohvat ruke. Momak joj je prišao sasvim smelo, upitavši je šta, tako mlada devojka, traži usamljena pored planinske reke. Objasnila mu je običaje koje su duboko poštovali u selu, i da je ove godine došao red i na nju da se okuša u traženju svoje sreće. Čuvši to, nasmejao se iz sveg glasa. Videvši da se zbog njegovog stava uvredila, zamolio je za oproštaj, pravdajući joj se kako su mu potpuno nepoznati pravoslavni običaji. Zatim joj je objasnio razlog svoje posete ovom mestu.

Razgovor je prekinula grupa tragača koja se pojavila tog momenta. Odredili su mesto na kojem će određeni član grupe biti postavljen. Njemu su odredili trenutnu poziciju, poželevši mu sreću u potrazi za zlatom. Kada se okrenuo u pravcu gde je bila devojka, na njenom mestu je ostao da pluta samo komad stare vunene tkanine tzv.plaštenice. Zadržao je za sebe, ostavljajući je da se ocedi i osuši na Suncu, a devojka će se već sigurno vratiti po nju. Zatim je uzeo sito i krenuo u potragu za grumenom sreće, koji će mu obezbediti egzistenciju.

Traganje je išlo mnogo sporije i zahtevnije nego što se na prvi mah činilo. Kad god bi zasvetlucala po koja iskra u pesku i mulju, grčevito je vadio sito, prebirajući vlažnim prstima po ostatku sadržine. Uvek bi se razočarao kada bi umesto grumena, uočio sitan kvarcni pesak, pogodan za kalemljenje zrnastog okvira stakla. Potraga je trajala u nedogled, ista priča se danima ponavljala i već je bio na izmaku strpljenja i snage, odlučan da odustane, kada se pred njegovim očima ukazala ženska silueta. Bila je to ona ista devojka koju je jednom prilikom upoznao na reci. Vratila se po komad tkanine koji joj je onog sudbonosnog dana preostao. Rekla mu je da predstavlja simbol ženske sreće kojim se treba zaručiti. Ono što nije znao tog momenta, bila je činjenica da je upravo on izabranik njenog srca i da je mora vratiti njenom domu držeći je njome vezanu za ruku. Bez razmišljanja je prihvatio njenu odluku. Od momenta susreta, sve vreme je samo na nju i mislio. Sada je došao trenutak odluke koji je oberučke prihvatio. U životu je uvek donosio prave odluke, pa se nadao da će i ova biti podjednako ispravna. Proveli su noć zajedno u njegovom šatoru, razmenjujući nežnosti usled nadolazeće plime emocija.

Sutradan se vratila grupa tragača sa zahtevom da moraju nastaviti dalju potragu. U ovom delu obeležene trase niko nije imao sreće u zlatnom ulovu, pa moraju krenuti dalje. Odbio je njihov zahtev, govoreći im kako je pronašao svoj željeni zlatni grumen, koji će mu doneti sreću. Bez reči su otišli, rekavši mu za kraj: "Dobar grumen. Čestitke!"