Šifra "Sabljarka"

Otvorio je još jednu limenku piva i zapalio još jednu cigaru. Mrak u sobi je postajao sve gušći i lepljiviji. Upravo je deaktivirao sve svoje naloge. Izbrisao sve liste prijatelja i neprijatelja i isključio računar. U ponoć će napuniti 50 godina. Pozvaće decu da im poželi laku noć. Upaliće svećicu na maloj torti koju je jutros kupio u obližnjoj prodavnici, zamisliti jednu jedinu želju i dunuti u plamen. Dotle, ima još mnogo posla. Starog mačka i ribice u malom akvarijumu već je poklonio prvom komšiji i njegovim unucima. Nekoliko većih tropskih biljaka odneo je sestri i bivšoj ženi, objasnivši da je prodao stan, jer se seli zbog novog posla. Ni jedna ni druga nisu previše pitale. Znale su pravila koja je njegov posao zahtevao i pridržavale se toga. Otvorio je frižider, uzeo jedan od već pripremljenih sendviča i dovršio pivo. Prigušena svetlost male lampe u uglu bacala je lelujave senke po sobi. Sažaljivo je pogledao upornog noćnog leptira koji je jurišao na abažur i ugasio lampu. Izašao je  na terasu i osmotrio grad pod sobom. Poznata buka i još poznatija svetla. U obližnjem parku grupa lokalnih siledžija je tukla nekog. Nekog ko se nije pridržavao pravila. Ispred dragstora u zgradi preko puta njegove bila je parkirana patrola policije, na pauzi za večeru. Kad žvaćeš, ne čuješ baš najbolje, a i jauci iz parka bili su sve tiši. Bacio je opušak preko ograde i vratio se unutra. Napolju je noć bila kao i svaka druga.

Noć unutar zidova njegovog stana imala je onu dozu tišine koja mu je bila potrebna. Prišao je policama i počeo da vadi knjige. Neke pročitane i više puta i neke za koje je uvek mislio da će doći i njihovo vreme. Tridesetak odabranih složio je na dno kofera. Preko njih, već spremljenih nekoliko košulja, majica i pantalona. Neodlučan, pogledao je sivo odelo, pa  ga spakovao. Možda će mu ipak zatrebati. Dva pecaroška prsluka, šešir i  kutiju šarenih mamaca koje je još kao dečak dobio od strica stavio je na vrh i zatvorio kofer. Mala ručna torbica s dokumentima, avio kartom i naočarima, bila je već spremna.

Vratio se u dnevnu sobu, upalio svećicu na torti i čekao da sat otkuca ponoć. Onda je zažmurio i ugasio je. Želja je ostala da lebdi u vazduhu, neizgovorena. Deci je poslao poruku. Nije bio siguran da mu glas neće zadrhtati kad ih čuje. Ovako je bilo bezbednije. A, on je odavno postao ekspert za bezbednost. Isekao je parče  omiljene poslastice i nasmešio se setivši se  bake i kako ga je grdila  kad bi se, sav umrljan čokoladom, skrivao iza frižidera, svestan da je ostavio mnogo tragova za sobom koji ga odaju. Sada neće biti takvih propusta. Stan je okrečen i detaljno očišćen prethodne nedelje.  Bez njegovih otisaka i  ličnih stvari. Novi vlasnik će se useliti tek za nekoliko dana, kada momci iz Službe dođu i  pregledaju, svaki kutak. Nije  bio radoznao ko će ga naslediti na  poslu i u stanu. Verovao je u izbor svojih bivših šefova. Jedino što mu je bilo bitno je, da je, eto, imao sreće, i bio na korak od ostvarenja svoje dečačke želje – da ode daleko, daleko, što dalje odavde i lovi ogromne tune i sabljarke. Još jednom je, skoro s nevericom, pročitao rešenje o penziji.  Nikome se od kolega nije javio. Ni rodbini, ni  roditeljima. Uzeo je kofer, torbicu i  stavio kačket. Izašavši iz stana, tiho je okrenuo ključ u bravi i sišao u prizemlje. Ključ od stana ubacio je u poštansko sanduče i spustio se liftom do podzemne garaže, ušao u kola, ubacivši kofer na zadnje sedište. Nije skinuo rukavice sve dok  nije parkirao auto na napuštenom parkingu blizu aerodroma. Ušao je u prvi autobus i s olakšanjem sišao  par stanica dalje, na ulazu u aerodromsku zgradu. Prolazeći kraj izloga  neke   turističke agencije osmotrio je svoj lik u odrazu na staklu i bio je zadovoljan onim što vidi. Ni rođena ga mati ne bi prepoznala, perika i brada bile su savršene. Prišao je  pultu i nasmejanoj plavokosoj službenici pružio karte. „ Happy travels s. Edwards!“, rekla  je i okrenula se ka koleginici pored sebe.  „Zbogom, Borivoje  Mirkoviću, promrmljao je sebi u bradu, Villie, srećan ti prvi rođendan!“