Slovesnost

"Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin..." Uuuuuu! Mićan je bio za volanom poluraspalog juga. Mima je počela da vrišti na zadnjem sedištu.

"Stani,stani!"

Ples juga niz Frušku goru.

"Deco, je l’ volite brzu vožnju?"

"Stani,stani!"

Moja prosta duša slovenska."

"Stani, imenjače", rekoh.

Škripa kočnica.

"Vi niste normalni", reče Mima i izađe nasred Fruške gore.

"Šta joj bi? ", reče Mićan.

"Otkud znam?", odgovori Mlađo.

Crkosmo od smeha sva trojica.

"Uh, što je dobar onaj karlovački rizling", nastavi Mlađo. "A Grujičić reče da je u mom govoru bilo erotskog naboja."

"A gde nije? ", rekosmo uglas Mićan i ja.

Salva smeha. Spustismo se uz božju pomoć do Sremskih Karlovaca, a zatim do Novog Sada. Promocija neke knjige. Stariji ljudi. Ima žestine. Pijemo i smejemo se kô ludaci. Mlađo objašnjava nekom bradatom matorcu šta je to "slovesnost". Izašli smo na pola i krenuli za Beograd.

"Ako umrem mlad..." Mićan bolje vozi, trezni se. Ne prelazi pedeset na sat. ”Ja sam samo malo lud i zaljubljen.“ Stigosmo do Zemuna.

Autor Milan Neđić