Srce u tuđim grudima

Često mi dolaze grešne misli. Malo spavam, a kad ne spavaš noću, samo tako šta i može da ti padne na pamet. Mene san nikako da osvoji. Odremam sat - dva na stolici, sve dok me studen ne probudi. Stavim neko drvo u šporet, koliko da drži vatru i kunjaj tako do jutra: Desi se još koji put da utonem na onu stranu, no mora da to ne traje dugo? Ne znam! Nemam sat, radio, televizor, ništa. Ništa mi više i ne treba. Sve što sam imala, izgubila sam; ćeru, sina, domaćina, sve! Zašto ja više da živim? Zašto me Bog ne uzme?
Nikuda ne idem. Ni meni skoro niko ne dolazi. Samo oni što moraju. Poštar donese onu pomoć što mi je selo izradilo u opštini. Dođe i onaj što čita struju. I jedva gledaju da pobegnu. I što bi se zadržavali? Kome treba sinja kukavica, leš na nogama? Od takvih ljudi beže, sklanjaju se. Niko ne voli nesrećnog čoveka. Svrati ponekad neko iz komšiluka. Neću da lažem. Pitaju treba li mi štogod, pošalju decu da mi kupe hleb, so, sveće... Vidim, sažaljevaju me, a to mi baš smeta. Šta ima ko da me žali? Moja sudbina, moja muka. Posle mi bude još teže!
Uvek sam se zahvaljivala Gospodu Bogu za sve što mi je pružio. I Presvetoj Bogorodici. Poštujem i slavu; Svetog Jovana. Tako sam i decu vaspitala. Ni moj domaćin nije bio drugačiji. Nije se on, Rade se zvao, baš toliko molio Bogu, više se onako prekrsti uz rakiju, preseče kolač za slavu i Božić. U crkvu ode kad je sabor i kad je sahrana. Svi smo mi takvi ovde. Retko ko posti sredu i petak, a ceo uskršnji ili božićni post, niko. Ali, Boga ne vređamo. Nikada u mojoj kući nije nešto ružno rečeno protiv Boga. Taman posla da moj muž, kao mnogi ovde, da opsuje Boga ili ja da sam nekome u ljutnji kazala: „Da Bog da ti se desilo ovo ili ono!“ Ne, to iz naših usta nije izletelo. Ma, nismo nešto takvo ni pomislili!
Mi smo prosti ljudi. Sirotinja. Jedva da smo i pismeni. Rade i ja. Nismo se u životu ljudski ni najeli. Sve trpi, štedi, usteži se. Sutra bolje da ti bude. Evo, to moje bolje sutra! Da je sreća da ovo nikad ne dočekah. Nije nemaština teška kad imaš s kim da je deliš. Tada se boriš, stvaraš, ideš napred. Mi ništa nismo imali. Beda do nebesa. Kad sam se udala za mog domaćina, njemu pripala stara kuća, plac i dve njive. Mnogo braće, više nije ni moglo. Posle se svi rastikali, svima postalo bolje. Samo mi nismo umeli da se snađemo. Krpi onu straćaru, popravljaj, zatvaraj rupe, kad duva sa svih strana. Prepokrijemo krov ćeramidom, a ono, povile se tavanjače! Zamenimo nekako grede, ovamo ispucali zidovi. Temelj slab. Posle se Rade zaposlio u ciglani. Ide biciklom po mraku na posao, gura ona teška kolica s ciglom, ređa na placu, tovari u kamion... Čim stigne kući s posla, nema vremena kao drugi da se odmori. Nekada i ne ruča, nego odmah na njivu. Meni da pomogne!
Nikad se nije požalio. Nije zakukao da mu je teško. Nisam ni ja. Sve smo mogli. Svuda smo stizali. Njemu dalo preduzeće neku ciglu malo jevtinije. Druga klasa, ali nama je gospodska bila. Doterali mu kamionom. Te godine počesmo novu kuću. Stara bi nam se na glavu srušila. Kupovali smo i njive. Skupa je tada zemlja bila. Skupa i preskupa. Ali, moraš. Od plate ne može da se živi. Ako sve moraš da kupiš. A, i šta bih ja radila po ceo dan? Za mene je štala i njiva. Namirim ono malo stoke što smo imali, pa ajde u baštu. Iz bašte trči u kukuruz, sređuj vinograd, skupljaj seno. Uzimali smo tada i zemlju napola. Da ti izelica njivu, ti ulažeš oranje, seme, đubrivo, radiš po letnjoj žegi i kiši, moliš Boga da ti sačuva letinu od grada i suše, i ako nešto rodi, onome daješ polovinu. I opet ti zakera, meri, negoduje. Čisto mu krivo što si imao neku vajdu.
Druge godine sam izgubila dete u četvrtom mesecu. Pobacila sam dok sam ručno žnjela žito. Doktor mi zabranio da radim. Mogu glavu da izgubim. Ali, ko da sluša doktore? Čim sam prezdravila malo, opet isto. Ko će da mi uradi? Ne može moj domaćin sve sam da postigne. Nije ni on od čelika. Pazila sam samo da ne preterujem kad je on tu. Mnogo se plašio za mene. Neću valjda još da ga sekiram? Na muku da mu stajem! Pet godina smo čekali na ćeru. Već smo koliko – toliko nešto stvorili. Istina, sprat kuće, samo do ploče, ali gde ćeš veće radosti. Bilo nam je kao palata. Ima gde da se spava. Tu je soba za namirnice. Ostavili smo za kupatilo - kad bude, imamo i gostinsku sobu. Šta ćeš više? U spavaćoj sobi kuvamo; tu se i jede, kao i kod drugih. Pripravili smo i štalicu, dve krave držimo, za sada s njima i tri ovce pregrađene u ćošku, kokošarnik...
Muka je to bila. Ali nije teško kad si mlad. Sve možeš. Stignem ja da okupam dete, podojim, pokrijem ga s onim što ima, pa namiruj stoku. Dok moja lepotica spava, ja sve postignem. Posle nosim dete u njivu. Stavim ga u hlad, pa motiku u ruke. Posle podne trči nazad. Upekla zvezda, moraš stoku da napojiš. Leti više puta. Vadi kofe iz bunara. Ruke ti iskidaju. Moram nešto i da zgotovim. Rade će da dođe s posla.Treba i ja nešto u usta da stavim. Dokle da se ustežemo? Uvek nešto oskudevamo, probiramo, ono najbolje sklanjamo za prodaju. Para nikad dovoljno. Ako je jaje, ostavi na stranu, za pijacu. Isto i sir, prase, jagnje... Dete mi videlo bombonu i čokoladicu samo kad dođe neki rođak u posetu. Nismo se ni obukli kao ljudi. Kupujemo ono jeftino. Po vašarima. Pa i to tek kad se mora. Da ne idemo pocepani. Muž s radnim odelom iz firme ide i na slave!
Sin nam se rodio šest godina posle kćeri. Nije da smo tako hteli. Dogodilo se. Za to vreme smo i stali malo na noge. Nešto smo postigli. Da nas nije sramota od sveta. I dalje smo mnogo radili, i trpeli. Nismo mi znali za luksuz, nikakav provod. Retko smo i u goste odlazili. Ni deca nam nisu kao kod drugih. Skromna, razumna deca. Ne izvoljevaju. Zadovoljni su s onim što imaju. Nose polovnu i omalelu odeću njihove braće i sestara od tetke i stričeva. Nije ni čudo. Mi ih tako vaspitali. Muž i ja. Važno je da budu pošteni i vredni. Da ne ukradu, ne dao Bog. Ne smeju nikada da slažu, da kažu dobar dan svakome koga sretnu, učtivi i vaspitani u svakoj prilici i na svakom mestu. Školu da uče. Jednog dana bolje da im bude nego što je njihovim roditeljima bilo. Da pomažu koliko su kadri. Radili su, zaista. Reč ne mogu da kažem. Ovce su čuvali još i pre nego što su krenuli u školu. Prvo ćera, moja Milica, posle i sin. I nije ih bilo sramota. Ili da kažu: Neću! Mučna deca su to bila!
Mislim tako, sećam se, gledam slike. Više i ne plačem. Isplakala sam se davno. Presušile oči. Samo iz grudi probija suvi jecaj. Krkljanje kao kod tuberana. Prebiram po prošlosti. Mora da smo nešto grešni? Sigurno, svi su grešni. Ne bi me Bog ovako kažnjavao. Radili smo i nedeljom. Sve nam je malo bilo. Možda smo se nekad ogrešili i kad je crveno slovo? Svetac kad je. Opet, osvajaju me grešne sumnje. Zašto oni najgori najbolje prolaze? Koliko ja takvih poznajem! I za koliko sam od drugih čula! Ne poštuju ni oca ni majku, kradu i od države i od ljudi, popa ne primaju u kuću, slavu ne slave, deca im neradna, nevaspitana. Psuju kao kočijaši, ne možeš da prođeš pored njih, a da te ne uvrede ili ne ismeju. Grabe, otimaju, sve im malo. Ne bi dinar dali čoveku, taman da umire gladan. I takvima porodice napreduju, uvećavaju se, prave kuće, kupuju stanove i kola, letuju po morima i banjama, skijaju se na planinama!
Pop mi kaže da smo mi mali promisao Svevišnjeg da razumemo. Nije važno kako je na ovom svetu. Mi moramo da trpimo na zemlji da bi na nebu posle uživali. Posle smrti. Ovi što ne poštuju Boga, njih će Gospod već kazniti. Sada ih iskušava i takvi ne znaju šta čine. Otuđili se od Boga i od ljudi. Moraće za to da odgovaraju. Oni pravedni i dobri, oni su i Bogu dragi. Ako je uzeo nekog mladog, kao što je moju čeljad uzeo, to je stoga što su odabrani za nebo. Jeste da je teško majci to da razume, ali treba da se raduje susretu s njima. Na onome svetu!
Ne protivrečim popu, mada nisam mnogo ubeđena u njegove reči. Nisu njegova deca, pa može tako da govori. Molim se za decu i muža, palim sveće na groblju i u crkvi, slavim slavu zbog običaja, sama, niko mi ne dolazi. Molim se Gospodu i Bogorodici, ali, neka mi oproste ako grešim, nema meni utehe. I kako da razumem to što zlotvor što mi ubi dete sve ima i nikakva kazna da ga stigne, a ja ovako da prođem? Zgazio mi Milicu, pijandura, i ni dan nije odgovarao. Čovek koji drugima sudi i kažnjava!
Ćera je bila najbolji učenik u školi. Đak generacije. Upisala gimnaziju. Mi na nesreću nismo daleko od grada. Tri kilometra svega. Kupili smo joj bicikl da ide do škole. Bar dok ne zahladni. Posle može i autobusom. I tada je bio lep dan. Oktobar, doduše, ali još toplo. Dete se vraćalo iz škole. Žurilo što pre da stigne, kao i do tada što je radila. Jedva čeka da me ugleda i da mi ispriča šta je učila toga dana, kako se slaže s gradskom decom, kakvi su joj profesori. Nije ni videla ubicu. Udario je kolima u zadnji točak. Deset metara je gurao pred sobom sa sve biciklom. Potpuno je smrskao. Lice nije moglo da se prepozna. Posle na sudu govorio kako mu je presekla put. Nije mogao da je uoči. Lagao onako besramno i bezočno. I to sudija! Sude mu oni što su do juče radili s njim. Sve što ga ne osude. Uzeo advokata, brani ga, laže, vređa nas. Mi nemamo pare za advokata, a kad zaustimo nešto da kažemo, ili samo da pitamo, javni tužilac se izdire na nas! Kao da smo mi krivci! Ljudi nam pričali da je bio pijan. Bio na nekoj njihovoj proslavi. Tamo se i napio. Međutim, niko ne sme da svedoči. Plaše se ljudi. Moćan je to čovek. Eto, ni milicija ga nije odvezla u bolnicu da mu uzmu krv. Da se utvrdi da li je bio pijan? Veštak utvrdio da je vozio četrdeset kilometara. S tom brzinom bi se zaustavio odmah. Čovek nam se kune da je vozio bar sto na sat. Ali nas moli da ga ne pominjemo u sudu. Osvetiće mu se. Isteraće ga s posla. Imaj onaj svuda veze.
Najteže nam je bilo što se nije izvinio. Da se pokaje. Kao pile da je zgazio. Gde li će mu duša? Ima i on dete! Osudili su ga dve godine. Ali nikada nije ni dan odležao. Neko vreme nije bio u sudu, nešto drugo radio. Sada je ponovo sudija. Sudi i kažnjava. Bože, ima li te?
Nismo se oporavili od tog udarca. Batalili smo sve drugo. Samo smo za sina živeli. Pazili smo ga kao oko u glavi. Nikuda nije izlazio sam, nije se družio s drugom decom, nisu ga posećivali. Zatvorili smo ga kao na robiji. Ako kuda pođe, ide i otac s njim. Ne teramo ga da radi, iako on hoće. Ne dozvoljavamo mu. Ni mi više ne preterujemo kao nekad. Radimo onoliko koliko da podignemo naslednika. Sad vidim da smo pogrešili. Ne možeš ti sudbinu čoveku da promeniš. Neko drugi time upravlja. Ko smo mi da mu se protivimo? I trebalo je da pustimo dete. Neka čini kako misli da treba. Jeste, bilo je to iz najbolje namere i razumeo je on to, moja sreća, ali sve mu je uskraćeno bilo. Noću ne spavamo, bdijemo na smenu nad njim. Mi, oboje, otac i majka. Ponekad se sin probudi, razume šta nam je u glavi. Ne ljuti se, ali je tužan. Jedva smo mu dozvolili zanat da završi. Hteo je da uči. Na fakultet da ide. Da bude neko i nešto. Nismo mu dali. Šta će ti to, sine-govorili smo u glas. Ti ćeš da odeš od nas. Za koga mi živimo? Za koga smo stvarali? Mi samo tebe imamo!
Poslušao je teška srca. Kao i uvek. Uvek je slušao. Uvek je i bio dobro dete. Završio je građevinu. Za tesara. Ali, nema posla. Jedina građevinska firma ovde, davno je propala. Zatvorila se i ciglana u kojoj mi je muž radio. Dođe raspad, rat, sankcije, kriza, beda kakvu ni ja ne pamtim. Kakvu niko nije zapamtio. Dinar nemaš gde da zaradiš. Niti imaš šta da prodaš, niti ima ko da kupi. Dete mlado, ne može tako da živi. Skroman je on. Moj Milan, Milanče moje jedino; ne traži bog zna šta. Al' dete je to. 'Oće da izađe, da sedne s društvom. Da kupi sebi košulju, patike. Tako i našao nekog preduzimača. Taj je imao neka gradilišta u Požarevcu i Kučevu. Jedino Vlasi, gastarbajteri, nešto i gradili u ono vreme. I tome zafalili radnici. Moj Milan čuo šta onaj priča. Pogodili se za dnevnicu. Ostalo još nas da pita. Roditelje da obavesti. Mi strepimo. Rade i ja. Plašimo se za naše jedinče, ne mili nam se da se odvaja od nas. Al' ne možeš ni da mu braniš. Srce nam se kida što ne možemo ništa da mu pružimo. Drugo, momak je on. Nije u pelenama. Nećemo ni da ga sekiramo. Vređa se što ga smatramo kao malo dete. Izigrava ga društvo.
'Oćeš – nećeš, moraš da se pomiriš. Od sudbine niko nije utekao. Kako ti je pisaljka zapisala, - što govorila jedna pijanica ovde, tako ćeš i proći. Pustismo dete da ide pod uslovom svake večeri da nam se javlja telefonom. Kako zna i ume da se snađe za telefon. Obećao je da će tako da čini. I, zaista, tri večeri zvao je zaredom. Kratko nam ispriča šta je radio tog dana, kaže da je dobro, sada je umoran. Ide da spava. Sutra mora da se radi! Nama dovoljno. Glas od njega da čujemo. Ubi nas briga.
Četvrtog dana zazvoni telefon. Prepodne. Sama sam bila u kući. Nešto me saseče oko srca. Slutila sam da ništa dobro ne može da bude. Majka to uvek oseti. Ne bi čudno bilo da te neko pozove telefonom. Nama ta prokleta sprava nije mnogo ni nužna. Jedino Milana zovne poneki drugar. Nas, retko. Opet, ne mogu da kažem, čujemo se s ljudima ponekad. Kažem, ništa to nije neverovatno. Ovog puta, drugo je to bilo. Odmah sam znala da je neka nesreća. Javio se neki majstor iz Kučeva. Nije preduzimač. Kaže onaj, skela popustila i Milan pao sa skele. Odvezli ga u bolnicu. Nije strašno, malo se ogrebao samo. Preduzimač ga lično odvezao svojim kolima. Ne treba da brinemo!
Posle mi pričali šta je bilo. Pala sam kao sveća posle one lagarije. Rade me našao na podu. Uzbunio ceo komšiluk. Sabralo se sve što se zateklo kod kuće. Ja samo buncam i dozivam mog Milana. Proklinjem sebe što mu dozvolih da ode na tu prokletu skelu da se penje. I šta da ti pričam, muka mi je da se vraćam na to. Ne možeš živ u zemlju, da trpiš i gledaš, još manje. Dva meseca se krstimo Rade i ja u bolnici u Beogradu. Preklinjemo Boga i sve svece da nam sačuva jedinče. Da ga spasu, iz mrtvih da ga povrate. Nesrećnik pao na glavu. Pao u komu, klinička smrt – rekoše doktori. Leži onako kao mrtav, niti šta čuje, niti šta oseća. Na aparatima. Možemo samo da se nadamo, čujem od glavnog doktora. Ima dušu, čovek, kako da kaže da ništa od toga ne može da bude? Prilazi i onaj majstor. Oduzeo se, slepac. Nije ni njemu lako. Lice mu zemljosano. Tamno. Plače kao kiša. Ne zna šta da kaže. Vidim, muči se. Pati. Boli i njega sve to. U oči ne može da nas pogleda. Sigurno se i plaši. Da ne odgovara!
Kako smo Rade i ja izdržali sve ono, ni danas mi nije jasno. Niti jedemo, niti pijemo. Za ona dva meseca čestito oko ne sklopismo. Gledam Radeta, osušio se kao biljka. Sebe ne vidim. Lekari i sestre skreću pogled od nas. Izbegavaju nas koliko mogu. U sobu gde nam je sin, ne pustaju. Možemo samo kroz staklo da pogledamo. Šta i da vidiš? Ne mora niko da me teši. Da mi govori šta će biti. Vidim ja to i sama. Osećam u srcu. Gotovo je s mojim detetom. Neće se probuditi. Nikad više neće ugledati jutarnje sunce, neće potrčati rosnom travom. Neće više zaspati uz cvrkut ptica. Ni dvadeset godina nije napunio!
Dva meseca boravimo kod moje sestre. Noću smo tamo. Ujutru juri u bolnicu. I njih smo poremetili. Vidim ne znaju šta da čine. Šta mogu, ni nama nije lako. Od kuće smo digli ruke. Ništa me ne interesuje. Čujem, javili sestri da nam paze kuću. Stoku prodali, nema hrane. Pare su na sigurnom. Kod devera. Proklete pare! One nas dovde i dovele. Koliko smo samo ranije kao bednici srećniji bili? Bez dinara u džepu!
Prilazi nam glavni doktor. Obazrivo, sve se nekako snuždio. Mi premresmo. Gotovo je! Jedva razumemo šta zbori. Moraće, kaže, da isključi aparat. Nema svrhe. Naš sin se nikada neće probuditi. Takve su povrede. Bolnica nema puno aparata a mnogo je sličnih slučajeva. Treba pokušati da se spasu oni koji imaju šanse za život. Predlaže nam da uzmu organe našeg sina. Srce, bubrege, jetru! Naš sin ne može da živi, ali će njegovi organi produžiti život nekim drugim ljudima. Oni su bez toga osuđeni na smrt. Ako se mi slažemo i dajemo saglasnost, tako će i naš Milan nastaviti da živi. U telima drugih!
Potpisali smo. Kako, ni danas ne znam! Mora da smo bili oduzeti? Omađijani! Kao kad si pijan pa ne znaš šta činiš. Sada da je, sigurno ne bih. Verujem, ni Rade. Šta je onda bilo, ne mogu da objasnim. Ma, nismo ni znali šta potpisujemo. Strahuješ danima i noćima, vidiš mrtvo telo tvog najmilijeg, jedino ona mašina što se čuje, danas, sutra, prekosutra, i čisto obamreš. Ne možeš da pomogneš, a ne možeš ni da gledaš. Dođe ti, nek se svrši već jednom. I s tobom, i s ovim mučenjem. Da mogu ja samo prva. Da me nema!
Sahranismo dete. Doterali ga u zatvorenom sanduku. Ne može da se otvori. Više mu ni lice ne videsmo. Rade ništa u usta ne stavlja. Ide kao senka. Presamitio se. Samo plače i uzdiše. Ni za koga neće da čuje. Nikoga da vidi. Izdrža tako mesec dana. Pokopah i njega. Muka mi, kidam se od bola, opet, blago njemu. Zašto me Bog ne uze? Zašto ovo da dočekam?
Svima se činilo da je Rade jači. Kao da je od kamena. Nije se on žalio, nije jadikovao. Šta god da ga snađe, trpi u sebi. Jede se iznutra, ali neće da pokaže. Da li ga sramota? Muško je to. Da li mu je takav karakter, ne znam. Ispade da sam ja od svih tvrđa. Mogu da otrpim što ni stoka ne bi. Čelik da je, pa bi se polomio. Žensko je za muku stvoreno. Od vajkada. I doveka. Treću godinu vučem se ko mrcina. Čekam sudnji dan. Zimus dođe jedan strani čovek. Prvi put ga vidim. Počeo nekako izokola. Priča mi nešto, ja ga ne razumem. U oči me i ne gleda. Kaže, četvoro ljudi živi zahvaljujući mom sinu. Po godinama, ispisnici. Jedan od njih, što dobio srce mog Milana, hteo bi da me poseti. Da mi zahvali. Još je hteo nešto da kaže, ali ne može. Ja briznula u plač. Sva se tresem. 'Oće duša da iskoči. Tu se razgovor svrši!
Prođoše nekoliko dana. Dobih aber da bi dečko voleo da se sretnemo. Da popričamo. Preko nekih ljudi iz sela. To nam dalji rođaci. Svratili neki nepoznati – kaže mi ta jetrva, njihovom sinu ugradili Milanovo srce. Dete bi došlo do mene, ako hoću da ga primim? I ako mogu da izdržim. Oni su pogrešili što su onomad poslali onog da me pita. Zato sada i idu ovako zaobilazno! Nekako saznali ko im je detetu spasio život. To lekari ne pričaju, ali...
Slušam ovu alapaču. Nekako se uzdržavam. Gde li nju nađoše? I ranije mi je ta budala išla na živce. U sve se petlja. Sve mora da zna. Svuda da se umeša. Opet, kopka me sve to. I 'tela bi, i ne bih da vidim to dete. Nije ono krivo nizašta. Šta li je sve ono izdržalo? Na neki način, to je sad i moje dete. Ako i duša ide sa srcem, mora da je dobar čovek. Da ga vidim, pa makar umrla. Meni se odavno ne živi. Život je kazna za mene. Plašim se za njega. Da ne presvisnem i da mu ne zagorčam. Moram da se spremim. Tablete za smirenje da popijem. Govorim rođaki da prenese da tražim da me obavesti kada misli da dođe. Ne želim iznenada. Moram da znam. I za prvi put da dođe sam. Posle, ima vremena, nek dođu i roditelji!
Posluša me ova, neću da grešim dušu. Prenela sve kako sam joj rekla. Prođe nedelju dana, tek eto ti nje ponovo kod mene u avliju. Mene od onog dana sve tišti u grudima, steže me neka muka, ne znam šta je, ali slutim da nije na dobro. Znam to! Bivalo to i pre. Kad me tako stegne, guši, bode oko srca, neko zlo mora da se desi. Zlo se jedino na mene i lepi! Naslućujem zašto je jetrva došla. Vuče i nekakav paket. Što sam pretpostavljala, to se i obistinilo. Dečko dolazio kod njih, ostavio paket i zamolio da mi ga predaju. Ima i pismo unutra. Moli me da pročitam pismo, pa potom da se možda sretnemo. Poručio, prvo da pročitam, ima nešto mnogo važno. Tek onda možemo da razgovaramo!
I šta da ti pričam. Ispratih onu torokušu, ne mora baš sve da sazna. Steglo, me, mislim 'oću da puknem. Otvaram onaj paket: Unutra pomorandže, zejtin, kafa, kolači, maramice, neke bluze. Ništa to meni ne treba. Sita sam ja toga. Spazih jedan veliki koverat. Otvaram ga pažljivo. Unutra slike. I pismo. Prvo gledam slike. Lep momak. Naočit. Pomalo bled, mršav. Čini mi se koju godinu stariji od
mog Milana. Od Milana kad je... ! Uzimam pismo. Tresu mi se ruke. Ne mogu da se saberem. Ni najgorem dušmaninu ne bih poželela moj život!
Ne mogu ni da pričam o tome. Odmah se naježim. To sam pismo zapalila. Sad vidim da je greška. Moram sada da ti prepričavam. Prvo što čitam: Draga majko! Ni grom ne bi manje zaboleo! Mene neko da nazove majko! Dugo mi je trebalo da se povratim. Ali, da ne pričam o suzama i mukama. Niko to ne može da razume, osim onoga koji nešto takvo preživi. A, ne dao Bog još neko takvu sreću da dočeka! Ti si mi druga majka, piše dečko. Meni su majka i otac pružili sve što su mogli. Jedino mene imaju. Kupili su mi motor, kola, sve sam imao više i bolje od druge dece. Kupili su mi stan u Beogradu. Da bih mogao da se školujem. Da idem na fakultet koji sam odabrao. Ali, ja sam još u gimnaziji postao prvo alkohočičar, posle i narkoman. Moji roditelji su bili naivni. Ništa nisu primećivali, ili su se pravili nevešti? Verovatno ovo drugo? Mislim da su me zato i poslali u Beograd, da ih ne sramotim! Kad su shvatili da greše, bilo je kasno. Napustio sam studije, prodao sam stan, upropastio zdravlje. Sve su isprodali da me izleče. Pali su i u dugove. Uzalud. Lekari su me izvukli od droge, ali je srce propalo. Tri infarkta su me dokrajčila. Transplantacija je bila jedino rešenje. Onda se desilo to s tvojim Milanom. Ti i tvoj pokojni muž ste mi produžili život. Bolje rečeno, poklonili ste mi život. Takvu žrtvu ne mogu da shvatim. Na vašem mestu ja nikada ne bih učinio nešto tako uzvišeno. Meni je lekar, koji mi je presadio Milanovo srce, ispričao sve o vama. Ono što je znao. Za ostalo sam se pobrinuo. Da istražim ko su i odakle su ljudi koji su mi podarili mogućnost da uživam u svemu onome što njihov sin nikada neće moći!
Na moje zaprepašćenje, nastavlja dete, saznajem da porodica nesrećnog Milana živi u neposrednoj blizini moje rodne kuće. Takoreći, mi smo skoro komšije. I da bude još teža nesreća, moj otac je to morao znati, zato je sigurno i insistirao da ostanem da živim u Beogradu, i da nikako nakon izlečenja ne dolazim u grad gde on živi s majkom, i gde i ti živiš. Otac je znao čije srce nosim. Navodno, nije dobro da se srećem s lošim društvom, njemu da ne stvaram više neprilike. Zato je onoliko navaljivao da ostanem kod tetke. Ko bajagi da budem pod kontrolom stručne medicinske sestre! Moj ugledni, primerni, savesni otac je znao da nosim srce momka čiju porodicu je on lično uništio! Srce čoveka kome je on pijan usmrtio sestru!
To je bilo i previše. Kap koja je prelila čašu! Eto, odužih sa pričom, ali morala sam. Čini mi eksplodirala bih da ovo nije izašlo iz mene. Sutradan, kada sam se povratila, pročitah još. Dugačko je pismo bilo. Kune se dečko da nije znao ništa o tome. Dotuklo ga je to saznanje. Hteo je da me o svemu obavesti, pa ja da odlučim. Ako mogu da prihvatim stvari takve kakve jesu. On žarko želi da me upozna. Ako, pak, ne mogu da se pomirim s činjenicom ko je i čiji je sin, razumeće!
Rekoh, zapalila sam pismo. Pogreših. Sad je kasno. Proklinjala sam sebe što sam dozvolila da ponovo budem uvučena u sve ovo. Šta mi je trebalo uopšte da primam onu moju jetrvu? Trebalo je da je isteram iz kuće kao poslednji ološ! Međutim, nekoliko dana je trebalo da se rasvestim. Da ohladim glavu. Šta mi je dete krivo? Zašto njega da osuđujem? Pa, u njemu kuca Milanovo srce. Ako njemu želim zlo, onda i mom detetu zlo nanosim! Ipak, poručila sam mu da ne dolazi. Bolje za oboje. Želim mu sve najbolje. Da bude zdrav i veseo, unuke da dočeka. Mislim, opet, ne valja da se sretnemo. Ne znam kako bih reagovala. Priznajem ti kao najrođenijem, molim se za zdravlje tog deteta. I držim njegove slike na zidu. Slike sam, srećom, sačuvala.

Autor Miodrag Tasić