Sumnjivi poklon

Ličio je na one ludake sa manijačkim pogledom u očima, koji je krio iza naočara. Okruglo lice, tanke usne,  nisko čelo i nemarno  razbacana kosa, koju je često vezivao na potiljku kao da je samuraj.  Malo je govorio, samo kad ga neko nešto pita.  Hodao je nečujno, kao da se prikrada. Međutim, on je to radio iz urođene stidljivosti i bojažljivosti, toliko neprimerene današnjici, a izgled nije mogao da bira. Vremenom se navikao na to da ga smatraju čudakom, dok ga ne upoznaju, a onda bi shvatali da je on sasvim normalno biće. Jedino čega nije mogao da se oslobodi bilo je nesvesno zurenje u neku osobu, koja mu je nečim privukla pažnju.  Samo je stajao i gledao, kao hipnotisan, naročito u autobusu, što je stvaralo neprijatnost ljudima.

Radio je odgovoran i dosadan kancelarijski posao, uronjen u papire, pa mu je kompjuter čak i smetao, jer mu je šuškanje papira i previranje po hartiji donosilo izvesno zadovoljstvo. Kad bi se prošetao hodnikom, između dve pauze, pristojno bi odgovarao na pozdrave i na uobičajena pitanja, odmeravajući svaku reč da koga ne uvredi.  Gledao je kroz prozor sa četvrtog sprata, a onda se opet povlačio u svoju kancelariju. Kancelarija beše u samom začelju zgrade, poslednja vrata u nizu, koju je delio sa starijim kolegom. Ušao je u rutinu života, što je godilo njegovom usamljeničkom životu, bez ikakvih trzavica.

Kod kuće ga nije niko čekao, osim mačke i knjiga. Razvio je jednu veoma čudnu naviku, a to je bilo čekanje u redu, u pošti, prodavnici, banci, čak je povremeno odlazio i u crkvu, ne zato što je bio neki zagriženi vernik, već mu je godilo prisustvo ljudi. Tako se manje osećao sam i napušten.

Jedne subote oko podneva, čekajući u redu u pošti da plati račune, ugledao je nju. Nije joj video lice, ali figura i stav su govorili više od lica.  Duga kosa, nekako čudno bojena, sa jakim crvenim i narandžastim pramenovima, crna kožna jakna i crni nokti.  Pozivala je nekog telefonom.  Bio je blizu, tako blizu nje, da je gotovo osetio dah, vreo, pokraj uveta ili mu se to samo učinilo. 

- Doći ću, rekla sam ti da hoću.- glas joj je skrivao napetost, - Završavam nešto, sačekaj me.- preuzela je neki omanji paket, potpisala prijem i gurnula u torbu, nemarno prebačenu preko ramena, primetio je tek pošto se napola okrenula ka njemu, ali nije ga zapazila.   Nije ni platio račune, izašao je odmah za njom. Hodala je poprilično brzo, uspevao je da je donekle prati, a onda je nestala.  Žene! Odmahnu glavom,  naslonjen na zgradu, držeći ruke na kolenima.

- Šta ja to radim? - pomislio je i smoreno, polako, oduzete snage,  vraćao se ka pošti. Sustigle su ga godine. Već ga je prošla volja da čeka u redu, pa usput kupi novine, uđe u prvi kafić pun naroda i poruči espreso. Sunce se povuklo i sivo nebo ga je pritiskalo.  Glava ga je bolela, kao i svaki put kad bi se našao usred nenadane gužve. Nije uspevao ni novine da otvori, pa ih savi na četvrt i položi na sto. Odsustvo volje za životom, stvaralo mu je bolest koja se rađala najpre u glavi.

- Zašto si me pratio?- iznebuha začu nepoznati glas. Devojka povuče praznu stolicu, na kojoj je do maločas neko sedeo i primače je za njegov sto.

- Ja, ne, ne pratim te. - od nekakvog straha zadrhtale su mu ruke, pa ih  prekrsti. Cigara je dogorevala u piksli. Kad je pre uspela da doleti do njega. Tačno tako, mala je veštica!

- Stajao si u redu iza mene u pošti  i izašao kad i ja. Šta ti hoćeš?

- Dobro, jesam, ali sam odustao. Ne znam zašto, izgledala si mi poznato.- Šta zamišlja ona, obraća mu se kao da se znaju. Kosa je svetlucala, oči uokvirene crnim krejonom, usne, pune, sočne… Šteta što ona nikad ne bi obratila pažnju na nekog kao što je on.- pomisli.  Mahnula je konobaru.- Jedan kapućino!- reče dok je pripaljivala sebi cigaru.

Proučavala je njegovu priliku, otvoreno, bez stida, pa mu reče: - Mogao bi da mi pomogneš u nečemu.

- Ja?! U čemu?- iz torbe  je izvadila kutiju koju je primila u pošti.

- Odnećeš ovo onom starijem službeniku što radi u tvojoj kancelariji.

- Otkud ti znaš gde ja radim?

- To sad nije važno. Ispričaću ti kasnije. Samo nemoj da otvaraš.- nije ni sačekala da joj odgovori, ostavila je kutijicu na stolu,  a ona se izmešala sa  ljudima i nestala. Nije želeo  da je prati. Gledao je kroz praznu čašu.  Dan ga je zamorio.- Gospodine, a da platite piće?- reče mu mršavi konobar kad je izlazio.- A da! - reče, klimajući  glavom.

- Da, da, zanimljiv dan.- govorio je, držeći u ruci malu kutiju, dok mu je društvo pravila velika mačka i viski sa dve kocke leda. U uglu dnevne sobe, stajao je radni sto prepun papira i samo je stona lampa osvetljavala ugao prostorije, ostavljajući ga u polutami.

- Šta li je u kutiji?- upitao je mačku, sa kojom je imao običaj da porazgovara. – Tebe ne zanima.-  konstatovao je, mazeći je po mekom krznu.

(nastaviće se)