Sumnjivi poklon (peti deo)

Posle par dana, proleće se vratilo, čak je pomalo zakoračilo i  leto. Od one posete ocu, osetivši iznenadnu prazninu u sebi, rekla je Martinu da mora nešto da završi, pa će se brzo vratiti. Koliko još sutra. Međutim, već je bio četvrtak, a njoj se nije dopadalo da se vrati na isti kolosek.

Gledala je svoje lice u ogledalu, želeći da uoči koliko ju je ovaj susret sa ocem promenio. Da li su joj smekšale crte lica od iznenadnog dobročinstva nje i oca, da li joj se to oči više smeju, dok pomamno vrišti u sebi, zašto mu je oprostila? Gnev ju je šamarao poput britkog vetra, usmeren i na samog Martina, oca i nju. Ali sad je bilo kasno da beži, da se skloni, jer iako je osećala da nije toliko dobra koliko bi volela, imala je karakter da kad kaže nešto tako, onda tako mora i da bude. Nema nikakvog predomišljanja.

Te večeri su se vraćali kroz park i Martin je upitao šta misli o tome da živi sa njim, kao u braku, ali ne kao da su u braku. Zbunio se, spetljao, što ju je iznerviralo, pa ga je oštro pogledala rekavši mu:

-  Zar već ne živimo zajedno?- uhvativši ga za podlakticu nastojala je da te reči pretvori u šalu, ali nešto joj nije išlo. Stigavši do njegove zgrade, reče mu:- Da, pa mi već živimo zajedno, nego... moram nešto da završim, sa starim stanom, ne mogu tek tako da odem. Moram da kažem gazdarici. Ne brini, doći ću sutra. - poljubila ga je ovlaš i isparila. Kao obično, nije stigao baš ništa da kaže.

Lutala je sumnjivim delovima grada, u sivoj neuglednoj trenerci sa navučenom kapuljačom i pušila, čak i da je vidi, zar bi posumnjao da je to ona, uvek elegantna. Martin je sasvim bezopasan, pružio bi joj dom i sigurnost, utvrđen u društvenim pravilima, tako prilagodljiv i tako…tako dosadan. Sad kad se pomirila sa ocem, može očekivati da stan pripadne njoj, barem joj je tako delovalo, a ne Sari, a uostalom ni Sara nije bila u cvetu mladosti. Ma nije tako strašno, osmehnula se. Neka to bude oproštaj za novi početak.  Danju bi skitala, a noći je provodila u stanu svog dotadašnjeg dečka, s kojim se čula onaj dan u pošti. Za razliku od njega, Igor beše visok, privlačan i interesantan. Pun ideja, predložio joj je da kupi ocu  nešto za rođendan i pošalje, a kad mu je ispričala za Martina, kojeg je pratila znajući gde radi, rekao je jednostavno da ga iskoristi.

- Ništa ne brini, srce, taj čovek je predvidljiv, ništa neće posumnjati. – za Helenu ga je vezivao poseban vid saučešništva, upoznavši je slučajno na nekoj izložbi slika, način na koji je pričala, kako se kretala govorilo mu je da ima nešto u njoj. Počeli su da izlaze, pa joj je ponudio posao kao svog asistenta u očevoj firmi, ne znajući da mu je donela lažnu diplomu, ali se snalazila bolje od većina koji su završili fakultet. Ipak, kad je to otkrio, čestitao joj je na smelosti i ostavio je da radi za njega. Taj dan, kad je konačno odlučila da odigra igru dobre devojčice do kraja, opraštala se sa njim u hodniku njegovog stana.

- Ti si opasna žena, Helena, znaš to! - reče sklonivši joj kosu sa čela – Ali tako posebna.

- Da, znam! – nasmešila se - Moram do Martina, tako je smušen.

-Ne zaboravi, u ponedeljak dolaziš na posao!- ljubio ju je po vratu – Dao sam ti dve nedelje odsustva, od mene to ti je dosta. Ne mogu podneti da te delim, nadam se da ga ne voliš.- odgurnula ga je .

– Kako se ti samo pretvaraš? Voliš me, a rado bi me podelio sa bilo kim… Ne lupetaj, molim te, mi nikad nećemo biti takav par, venčani… - pogledala ga je sa nadom, a on je izbegavao njen pogled.

- To nije ni bitno. Brak je za one koje se ne vole. Udaj se za Martina, budite srećni, neka misle svi da si se promenila!  On te voli, ti njega ne, što je idealno. Mi ćemo se i dalje viđati, onako neobavezno.

- Da, tako sam i ja mislila! – reče mu umornim glasom – Zapravo, treba da budem sa onim ko me voli, a ne kao ti.- brzo je otvorila vrata, ne rekavši mu ni zdravo, samo da ne vidi suze u njenim očima.  Želela je da vidi Martina.

- Ćao.- reče mu ulazeći unutra. Ovlaš ga je poljubila.- Sredila sam sa stanom, odjavila se, gazdarica nije htela da me pusti, ona mi je bila i majka, sestra, sve… Taj susret, otac i ja, potresao me je više nego što možeš da zamisliš.  Izvini što sam se toliko zadržala.  

- Sve je u redu, ne brini. Jel si sad dobro, ok si?- upitao je Martin, dok su zajedno pili kafu. Dim je izlazio kroz odškrinuta vrata terase. Odjednom je dobila želju da ceo stan sredi.

- Pa da, jeste, zahvaljujući tebi. Ti si tako dobar. Mogu li da posadim cveće na terasi, već sam zamislila kako će to da izgleda.

- Naravno, šta god hoćeš.-  pravio se da je sluša dok mu je objašnjavala kako će sve preurediti. Klimnuo je glavom.  Nije znala da ju je pratio, da je umalo otkrio, da je znao da odlazi u stan broj sedam na drugom spratu i da mu je vrata otvorila jedna žena, pitao je da li je neka crna devojka dolazila tu.

- Jeste… Mislite na Helenu. Ko ste vi? – upitala ga je ravnodušno, ne očekujući odgovor.

- Nije važno. - potrčao je prečicom do svog stana.

Žena je polako zatvorila vrata i sela u dnevnu sobu, uzela je dugu, tanku cigaru u levu ruku.- Sreća tvoja da si mi brat, sreća tvoja.- reče muškarcu koji je gledao kroz prozor. – Vi zaslužujete jedno drugo.- spustila je neupaljenu cigaru na sto. Pogledao ju je prekorno.

– Samo sam joj pomogao da pronađe svoj put. Samo toliko.- reče i izađe u noć.

(Kraj)