Suša

Kalendarski je kišni period bio na pragu. No, u vazduhu se to ni najmanje nije moglo opaziti. Noći su bile tople. Vedre i suve. Jutra, pak, sparna i užarena, a podne i ostatak dana, sve do pred zalazak sunca, prosto je bilo neizdržljivo. Tada se u zraku nije čulo ni zujanje insekata. Ptica se nije mogla videti po svetlu dana. Tek kasno u noći, negde u smiraj, pred zoru, pomešali bi se huk sova, kreštanje svraka i golovratih lešinara, s udaljenom rikom lavova, zavijanjem šakala i jezivim smehom hijena.
Ispucala, otvrdla zemlja mesecima nije upila ni kap vode. Doduše, nekada je ovo bilo carstvo savana; oblasti visoke i bujne trave u kojima su pasla bezbrojna stada antilopa, gazela i bivola. Noseće ženke su donosile potomstvo na svet a ojačali mladunci su veselo skakutali po obilju zelenih pašnjaka. Večito brižne majke sa zabnjom su pratile svaki pokret svoje nestašne dece, dok su odrasli mužjaci oprezno motrili na ponašanje lukavih grabljivica po obodu savane. Najviše su se bojali krvoločnih lavova i trudili su se da ih uvek drže na dovoljnoj udaljenosti. Istina, tu situaciju bi koristili čopori divljih pasa, hijena ili usamljeni gepardi. Ove zveri su bile takvog rasta da ih plen u obliku gazele ili gnua, antilope ili čak omanjeg bivola nije mogao primetiti na vreme. Posle je već bilo kasno i jedina nada je bila da će lavovi oteti plen od svojih slabijih suparnika. Tako je agonija žrtve bar manje trajala.
Otada je mnogo vode proteklo obližnjom, ranije moćnom i silnom, a sada posustalom i otanjenom rekom. Više je to ličilo na miran ravničarski potok koji se gubi u daljini. Nekada široko, sada dobrim delom isušeno korito, tu i tamo je bilo prošarano virovima ustajale, zelene vode što ih je rasula oslabela reka. Mrtva riba je plutala na površini baruština, mešajući se s onom još živom, koja se žudno koprca po blatu, i uzalud pokušava da uhvati malo vazduha. Jadan je to posao jer riba je građena tako da diše u vodi a ne na suvom. Ovako, u oskudnom viru sav kiseonik je potrošen, pa je riba lak plen moru svakojakih ptičurina, koje ih love u izobilju. Začudo, ptičurine i ne zaziru od brojnih krokodila kojima su reka i obale Eldorado. A, i zašto bi? Krokodili se zasitili ribe, čekaju neoprezne ili onemoćale krupnije primerke; antilopa, gnu, neretko zebra, katkad i žirafa ili bivo završi u čeljustima svirepih gmizavaca. Žeđ i nesnosna vrućina, odnosno potreba za rashlađenjem, znali su da otupe urođenu opreznost i takvih zveri kao što je hijena ili šakal i samo sekund kasnije bili su rasparani od strane čeličnih krokodilskih zuba. Jedino su krda impozantnih slonova mogla na miru da se do mile volje volje brčkaju po posustaloj reci,
Meseci u se smenjivali jedan za drugim, a ni povetarac da prhne. Nigde oblačka nebo da zaseni. Ovde - onde nazire se spržena trava, polegla po sasušenoj i popucaloj zemlji. Usahlo golemo rečno korito svedoči da je ovde nekada tekla reka. Beše tu i drugih dokaza. Ogromna trupla uginulih slonova raspadala su se na suncu ili su bila čerupana od strane jata lešinara u samom koritu. Lešinari behu jedine ptice u ovoj isprženoj pustinji. Sve ostale su odletele neznano kud. Zato su ovi gospodari visina mogli na miru da se goste. Svuda okolo ležalo je mnoštvo probrane i raznovrsne hrane; slonovi, zebre, gazele, stotine i stotine gnua, žirafe, nojevi, sočni bivoli ili debelokožasti nosorog. Samo su krokodili bili pošteđeni. Njihova koža je čak i lešinarima bila tvrd zalogaj. Nedeljama je nemilosrdno sunce pržilo leševe groznih reptila na mestima gde su ovi skončali u potrazi za vodom.
Celokupno nepregledno prostranstvo negdašnje visoke trave i bujne vegetacije, a sadašnjeg otvrdlog tla i sivila, beše prošarano skeletima uginulih i oglodanih životinja. Samo je pod retkim drvećem mogao da se nazre život. U oskudnoj hladovini leškarili su mrzovolji prezasićeni lavovi. Onako apatični dozvoljavali su prećutno ženki geparda sa svojim nakotom da bezbrižno koristi krošnju drveta. U blizini, ali ipak na dovoljnoj udaljenosti i od lavova, ali i jednih od drugih, dahtali su čopori divljih pasa, hijene, šakali... Tek sada se videlo koliko zveri obitava u širinama ranije savane. A, možda se i nakotili? Strvinari i grabljivice su daleko otporniji od biljojeda. Lakše podnose nedostatak vode, bolesti, mnogo brže se razmnožavaju. I neka gamad se raširi po spaljenoj zemlji. Zmijurine, svakakvih boja i veličine, džinovski gušteri, bubačke, pacovi, razmileše se unaokolo i, činilo se, visoka temperatura im ne smeta ni najmanje. Ili se gamad namnožila ili se ranije u visokoj travi nije primećivala?
Još poneki odrasli primerak iz pređašnjih neiscrpnih krda bivola, zebri ili gnua kunjao je ravnodušno i rezignirano u neposrednoj blizini svojih vazdašnjih neprijatelja. Obamrli i bez ikakog otpora dozvoljavli su da ih tamane jednog po jednog. Očigledno su se pomirili sa sudbinom. Za razliku od drugih životinja potpuno nezainteresovano su se ponašali i prema majmunima. Naime, majmuni su imali redak dar da otkriju vodu i u najsušnijim oblastima. Stoga su ih sve životinje, pogotovu grabljivice, naočigled bezvoljno propuštale pored sebe. Međutim, iz prikrajka, budno su pratile svaki korak majmuna. Kad bi ovaj, zahvaljujući svom urođenom instinktu, pronašao mesto sa koliko - toliko vode i pošto bi se ispitivački lukavo okrenuo oko sebe i pogrešno zaključio da ga niko ne prati, munjevito je kopao po tvrdom tlu. I, stvarno, ubrzo se navirilo nešto malo mutne tekućine. No, već je bilo kasno. Uz strašnu riku grabio je obično nakrupniji lav. Svi ostali su morali nemoćno da gutaju žvale.
Suša potpuno poremeti ravnotežu u prirodi. Životinje koje su bile plen polako su nestajale s lica zemlje. Fatalistički su se predavale svojim progoniteljima, kojih beše sve više, i sudbini. Ni lovcima nije bilo lako, ali ove životinje su bile čvršće, izdržljivije, sposobnije da se prilagode teškoćama i nedaći. I kad uskoro najzad dunu vetar, hladan i spasonosan, pa se potom zaoblači, zacrni nebo, grunuše munje i gromovi, poteče krupna, siva kiša, nije bilo uobičajene radosti. Vodurina se danima slivala iz pocepanih oblaka, reka nadođe ogromna, kao nikada ranije, a onda se sve smiri. Sunce ponovo zasija punom snagom, trava jurnu iz zemlje, zacvrkutaše vesele ptice. Vratile se iznenada, kao što su iznenada i nestale. Jedino je malo bilo životinja što travu pasu. Zato zverad beše preplavila okolinu! Zavlada doba krvožednika!

Autor Miodrag Tasić