Ulica Spaljenih mostova

U gradskom autobusu je odjekivao glas sa automata:”Sledeća stanica Ulica Spa-spaljenihmo-mostova!” Starac izađe. Miris lipa gavrati u detinjstvo. Tačno je, kakvo god da je detinjstvo, uvek ga se sećamo sa nostalgijom i nežnošću. E, moj Vidoje, kad je to bilo, jedva se sećaš lepih stvari…samo se njih i sećaš. Život je ili sećanje ili zaborav, ako stigneš do starosti.

Umorni starac sede na klupu. Nije mogao da se seti kuda je pošao. Nasmeja se na tu pomisao, pa se seti da bi trebalo da bude tužan, a ne srećan i zbog toga poče da se glasno smeje.

“Izvinite, jeste li dobro?”upita ga, dodirnuvši mu rame, jedan mlađi muškarac.

“Pazi da se ne zaraziš, molim te, a da znaš da je i starost zarazna!”, odgovori mu starac sad već gušeć se od smeha.

Mladić pocrvene, ali se i on nasmeja zbog starčevog odgovora.

“Ali, zato Vam je duh mladalački, vidim ja!”

Starac se umiri i zagleda se u oči ovog neznanca.

“U pravu si, to jeste, ali dečko, da ti iskrenokažem, ja ne znam kuda sam pošao i osećam se očajno i tužno. Suza nemam, pa se smejem kada mi se plače. Neću da tezadržavam, idi svojim putem…”

“Ipak, da li bih mogao nekako da Vam pomognem? Sećate li se bilo čega?”

“Eh, sećam se rodnog kraja, njiva, šljivika… Sećam se berbe grožđa. Sećam se moje prve i jedine ljubavi. Sećam se da sam studirao i radio u Beogradu, ali šta sam studirao i šta sam radio, e toga ne mogu da se setim. Mislim da sam imao i porodicu…dve ćerke, ne znam, možda je to samo moja želja…eh, kada bih mogao da se setim…”

“Imate li kod sebe neka dokumenta?”

“Hajde, molim te, ako nisi gadljiv, pogledaj u ovom žaketu, možda i ima nešto!”,saradljivo će starac.

Mladić poče da pretražuje po sakou koji je mirisao na naftalin. Našao je mrvice, priveske, značke, neku dugmad, jedan zarđao krstić i najzad, u unutrašnjem džepu, onom do srca, jedan požuteli papirić iz novina. Polako ga otvori i ugleda nejasnu fotografiju i kratak tekst. Na slicisu bile tri nasmejana ženska lica. Majka i dve ćerke. Tekst je počinjao sa”u teškoj saobraćajnoj nesreći…”Mladić sagnu glavu.

U tom se otvoriše vrata autobusa i vozač, sav srećan što je ugledao starca, reče:”Čiča, hvala bogu da si tu ostao, zaboravio si torbicu sa dokumentima, dobro je da sam te našao! Hajde, ulazi!”

Starac i mladić se pogledaše.

“Hoćete da krenem sa Vama?”upita mladić.

“Nema potrebe, sad ću da vidim ko sam i gdeživim, jedino ne znam kuda sam pošao, ali ne mari, bolje da idem kući, hvala ti, ti si retko ljubazan mladi čovek! Ne reče mi šta je na onom papiru…”

“Ništa važno, ne brinite, hajdete, vozač Vas čeka! Svako dobro Vam želim! Pazite se!”

Na vratima autobusa starac se okrenu ka neznancu, opet ga čudno gledajući, direktno u zenice,reče:”Moliću Vas, upalite sveće za sve tri…”

Vrata se zatvoriše. Mladić je još neko vreme stajao na istom mestu gledajući u umrlicu, u ono parče novine koje je zadržao. “Večno ožalošćen muž i otac VidojeArsić…” Zatim se okrenu ka groblju rešen da nađe grob koji je starac, očigledno, hteo da obiđe, ali prvo će otići na grob svoga oca, kao i svakog prvog avgusta, na dan svog rođenja, a njegove smrti.