Vanja

Bilo ih je petoro i okupljali su se petkom. To nije bio običan čitalački klub, to je bila psihodramska biblioterapija. Odigravali su knjževnost u terapijske svrhe. Vanja M. je izmislila taj psihoterapijski metod a po profesiji je bila kuvar. Niti je ona, niti je iko od ostalih bio licencirani terapeut, a to je, samo po sebi, dovodilo do neizvesnosti u postizanju terapijskih ishoda. Ali, svima je bilo zabavno. 

Vanja M. i Vanja T. su bili ljubavnici. M. je bila žena, T. muškarac. Osim njih, na radionicama su učestvovali i Slavko, Tatjana i Verica, njihovi prijatelji. Svi su bili u četrdesetim godinama, osim Tatjane koja je bila mlada pesnikinja od dvadesetak i dve-tri, studentkinja. Tatjanina majka je bila Vanjina M. koleginica iz elitnog restorana u kome je Vanja bila šef kuhinje. Ta žena se divila Vanji na uspesima koje je ostvarila sa svojim zbirkama poezije - osvojila je čak pet nagrada, tri prva i dva treća mesta, a uz njih i ozbiljne novčane naknade. Tatjana je dugo slušala od svoje majke o pesnikinji-kuvarici, čitala njene pesme i poželela da je upozna. Tada joj je Vanja M. iznela svoju ideju o psihodramskoj biblioterapiji petkom i Tatjana je egzaltirano pristala da uzme učešće u eksperimentu. 

Vanja T. je radio kao portir. Sećao se Vanje M. još iz srednjoškolskog doba, mada su tek u zrelim godinama počeli da se zabavljaju, nakon propalih prvih brakova. Voleo je da čita. Na prvom sastanku su spominjali Čehova. Vanja T. je govorio da nije spreman na ženidbu iz praktičnih, pre svega finansijskih razloga, i Vanji M. je to sasvim odgovaralo jer je imala troje dece iz prvog braka, a s bivšim mužem je delila starateljstvo. Zajednički život s drugim muškarcem značio bi dodatne komplikacije već dovoljno složenog života. Vanja T. nije imao decu jer nikada nije smatrao da ima praktične uslove za njih. Roditelji su mu preminuli mladi i on je ostao sam, da vodi brigu o trošnoj porodičnoj kući i da pravi planove za lepšu budućnost od kojih bi uvek odustajao, ophrvan osećajem besmisla. Slavko je bio njegov blizak prijatelj koji je najpre ostao bez posla u policiji, a ubrzo potom i bez žene koja ga je napustila s malim detetom. Nakon teške depresivne epizode, zaposlio se u stolarskoj radionici i počeo polako da se oporavlja. Dopala mu se ideja o psihoterapiji koja nije uobičajena, a i bila je besplatna. Verica je bila Vanjina M. prijateljica iz školskih dana. Bila je profesorka filozofije koja je godinama pisala roman za koji bi govorila da ga je isuviše zakomplikovala i da ne ume da se otpetlja u njemu, a nije bila spremna da ga odbaci. Borila se sa sopstvenim filozofskim začkoljicama, a upravo to je i bilo ono u čemu je najviše uživala.

Verica je bila ta koja je predložila da se na jednom od okupljanja obrađuje “Uvela ruža” Bore Stankovića. Kako su uvek i radili, i tada su podelili uloge pre naredne radionice - Slavko je bio zaljubljeni mladić iz bogate porodice koji se priprema za školovanje, a ime iz pripovetke mu je Kosta. Verica je dobila ulogu zaljubljene siromašne komšinice Stane, Vanja M. je bila Kostina patrijarhalna baba, a Tatjani je preostalo da bude Stanina radna majka. Za Vanju T. nije bilo uloge, ali to i nije bilo tako važno. Uloge su se ionako stalno menjale.

Narednog petka su počeli sa odigravanjem. Za psihodramu je uobičajeno da jedna osoba igra svoju “dramu”, a u ovom slučaju, to je bila Verica. Onaj čija se drama odigrava, taj je i reditelj “predstave”. Na pravoj psihodrami, reditelj je terapeut, ali ovde su svi bili u ulozi terapeuta bez licence. Tako je bilo zabavnije. U bilo kom trenutku tokom igranja, režiser je imao mogućnost da zatraži zamenu uloga ili promenu scenarija. A šta ako bi se desilo ovo? A šta ako bi taj lik bio ovakav a ne onakav? A šta bi bilo kad bi rekao ovo? Mogućnosti su bile beskonačne, a knjiga koju bi čitali i uloge koje bi pripremali bile bi samo početna tačka iz koje bi dalje putovali. 

Tako je Verica rekla Slavku da zamene uloge. Da ona malo bude bogati Kosta koji odbija ljubav siromašne Stane. Slavko je briljirao u ulozi naivne Stane koja mašta o ljubavi, nesvesna klasnih razlika koje stoje na putu njenog ostvarenja. Priznao je da je i sam osetio sličnu naivnu privrženost pogrešnoj osobi dok je još bio u braku, dok je još bio policajac, pre nego što ga je žena ostavila zbog uspešnijeg čoveka. Verici je to zazvučalo možda malo patetično, pa je zatražila da Vanja T. pređe u ulogu Stane. I on se odlično snašao. Verici se činilo da su svi bolja Stana od nje, a njoj je baš prijalo da bude Kosta - onaj što bira status umesto ljubavi. Verica se nikada nije udavala niti je spominjala da ima tu nameru. Vanja T. je rekao da bi voleo da Vanja M. pređe u ulogu Koste. “Zašto? Ovo nije tvoja drama”, rekla je Vanja M. “Zato što se ponekad pored tebe osećam kao siromašna Stana”, priznao je Vanja T. Verica je rekla da je okej ukoliko on to želi i tako je Vanja M. ušla u ulogu Koste, a Verica se povukla sa scene. Nakon nekoliko razmenjenih replika, Vanja T. ju je pitao: “Kako se osećaš kao Kosta?” “Žao mi je da te ostavim”, rekla je Vanja M. “Ali moraćeš, zar ne?” “Moraću. Ugled moje porodice je na prvom mestu.” “Ne pitam te šta Kosta misli, a još manje Kostina baba, pitam te kako se ti osećaš, ti kao Vanja.” “Izvini, uživela sam se u ulogu. Pa… Osećam se pomireno. Prosto, kao da mora tako da bude.” Iako je čitala pripovetku, iako je znala da se Kosta čitavog života kajao i osećao prazninu zbog odluke da napusti Stanu i posveti se školovanju i karijeri, Vanja M. je izgovorila ono što je iskreno osećala u tom trenutku - neke stvari se jednostavno podrazumevaju. Neko je bogat, neko je siromašan. Neko je uspešan, neko je neuspešan. Nema tu mnogo mesta mešanju suprotstavljenih svetova. Sama sebe je iznenadila ovakvom hladnoćom. Vanja T. je rekao da više neće da glumi i da je saznao sve što ga je zanimalo. Zaćutao je i seo na stolicu sasvim izvan improvizovane pozornice. Tišina je dugo trajala sve dok mala Tatjana nije zaplakala. Potresla ju je hladnoća i povređenost koju je osetila kod onih koje je doživljavala gotovo kao roditeljski par. “Tatjana, ovo je samo psihodrama”, rekla je Vanja M, ni sama ne verujući sopstvenim rečima. Verica je ćutala i gledala Vanju T. sažaljivo, a Slavko je pokušavao da smisli duhovitu opasku kojom bi popravio raspoloženje svom prijatelju, ali nije mu išlo. Svi su bili veoma ozbiljni. Vanja T. se, gotovo ljutito i ponosito, zagledao u neku daleku tačku. Izgledao je kao da je konačno čuo ono što je odvajkada pokušavao da izvuče iz svoje ljubavnice. Vanja M. se pitala da li to znači da je to ono što on duboko u sebi želi? Da ga ona ostavi? Da ga pusti da bude siromašniji, manje uspešan, manje hrabar od nje? Da li on to želi da se preda, da na miru propada? Da vene? Da bude uvela ruža? Pa, ipak, da li je zaista neuspeh biti portir koji nije posebno dobro finansijski obezbeđen? Da li je to uopšte važno u životu, ko ima koliko i na kakvom je položaju? Da li bi se i ona, kao Kosta, jednog dana kajala kad bi odlučila da napusti Vanju T. i ostvari zajednički život sa uspešnijim čovekom koga bi možda manje volela? S kim možda ne bi mogla da se igra psihodramske biblioterapije? Potom joj je pala na pamet jedna sasvim nova misao. Da li je ona pritiskala Vanju T. sve ovo vreme da bude čovek kakav ne može da bude? Kada bi Vanja T. bio Kosta, Vanja M. bi bila njegova baba. Tada je Vanja M. rekla da bi trebalo da probaju te uloge. Vanja T. je nevoljno ustao i počeo da glumi, ali dobro se snašao u toj podeli. Delovalo je prirodno i svima je nakon toga laknulo. “Prava si baba”, rekao joj je Vanja kroz šalu.

“Dosta je za večeras”, zaključila je Verica. “Vanja T, ti biraš sledeću dramu.” 

Autor Milica Sniva