Zatvoren krug

Odlučila sam da odem. Kada je već nemoguće pobeći iz sopstvenog života, moguće je promeniti mesto, koje me je držalo u procepu između prošlosti i budućnosti, u nekoj stalnoj nadi i verovanju da može biti bolje.

Nije bilo.

I šta ja imam od verovanja da će sutra doneti novo sunce, da će skinuti mrenu sa oka, i maglu iz koje pokušavam da izađem, da zaplovim drugačijim morima, kada si ti svezan kao sidro na dnu, a ja nemam snage da te pomerim.

Ostavila sam nas iza sebe, jer si ti postao nešto poput amorfnog sunđera, upijajući uticaje spolja i taložeći u sebi dosadu i zatupelost. Više ti nije izazov živeti, već ti je izazov ne umreti, od bolesti koja nema kraja, u koji je ceo svet potonuo, noseći strah sa sobom. Lako je vladati posejanim strahom među ljudima, što izniče kao korov. Utonuo si u mišljenja drugih, koji su odlučivali u tvoje ime, a ti više nisi znao ko govori laži, a ko istinu, kao da nam je svima ispran mozak deterdžentom koji je izvetreo od stajanja. Gledao si vesti, grizući nokte, dečja navika koja ti je ostala da smiriš napetost u sebi, između cigareta koje si tamanio.

Odlučila sam da odem, uprtivši svoj ranac za planinarenje, da bih pokupila sve vredno iz svog života, ali shvatih da je ranac premali za tolike uspomene. Ako budem gledala koju ću poneti, a koju ostaviti, ostaću ovde, zarobljena između onoga što sam bila i onoga što sam želela biti. Ne postavljam pitanje šta sam postala, jer to je toliko očigledno. Postala sam ništa. Od umora koji mi je sedeo na kapcima, nije me bilo briga ni za sebe, a kamoli za tebe. Dosada je postala nepodnošljiva poput svraba. Nikako nisi želeo da bilo ko dođe i naruši mir i sklad buke u tvojoj glavi, čak si izbegavao da pričaš preko telefona. Svaki dan si šetao po stanu, držeći ruke na leđima, ne pričajući, zabranio si mi da idem u prodavnicu, i zapravo nisam znala šta se to dešava sa tobom.

- Nisi jedini, pobogu. Pa ceo svet je zahvaćen time. Koliko dugo misliš da živimo između četiri zida?

- Ne znam.- rekao si usplahireno - Ne znam. Samo što ja ne smem da umrem, razumeš?

- Ne razumem. A ja? Jel ja onda treba da umrem?- slegnuo si ramenima - Ti, ti si drugačija. Tebe nije briga. Ti ne misliš o... o smrti!

***

Koliko je ranije bilo života u meni, možda sam sve to istrošila,  pa sad životarim između juče i sutra. I tako sam krenula, sa gotovo praznim rancem, bez putokaza, bez pravca… Neka me vodi unutrašnji osećaj slobode, snalaziću se sa onim što imam u pameti svojoj, ma koliko to bilo malo, biće dovoljno kad se suočim sa nekom opasnošću. Lako je otići kad ne voliš više tog koga si voleo, i gledaš u kauč na kojem sedi i više ga ne vidiš, kao da se stopio sa bojama.. Rekoh ti: - Odlazim. Idem... - a ti si me pogledao, ne rekavši ništa, kao da je to sasvim normalno i na mestu da ti kažem, u neku ruku bilo ti je lakše da ja odem.

Besciljni put se protezao, bez kraja... Išla sam brzo, i što sam više hodala, oblak nad mojom glavom se rasipao, nije bilo potrebe da me prati, pa je postao tako mali, sve manji, dok nije nestao sasvim... Išla sam danima, nedeljama, osećajući samo bol u nogama, ali taj fizički bol mi je čak pričinjavao zadovoljstvo. Noću sam se odmarala u kućama onih koji nisu nikada čuli za neku bolest koja vlada svetom, ili su znali pa su ćutali. Ćutnja će oterati strah, primiri se i čekaj, dan po dan, nedelju po nedelju i proći će. Primali su me u svoj dom, ne pitajući ni odakle sam ni zašto sam tu.

Celo to varljivo leto sam hodala, besciljno, nekim danima bi upeklo sunce, pa sam morala da sačekam da bude slabije, ali kad je padala kiša nisam prestajala da hodam. "Možda sam pogrešila. Da se ipak vratim." - pomišljala sam šta ti radiš.

Nisam bila sigurna da li se leto završilo i da li je počela jesen. Najzad posle toliko dana i noći ugledala sam kućicu, koja mi je odnekle bila poznata. Sve kuće i stanovi su isti, sve osim one koje zoveš dom. I tu sam se zaustavila. Osetila iznenadnu žeđ i povikah ima li koga.

Ne očekujući više ništa, kao uljez ušla sam u kuću, čija su ulazna vrata bila širom otvorena. Unutra je bilo mračno. Gurnuh mrežu, uokvirenu drvenim ramom, sa magnetom na sredini koja su se sama zatvarala, zastadoh par minuta da priviknem oči na mrak. Unutra je bila prijatna hladovina, pa bistrijeg pogleda nađoh čašu i ispih sa česme hladnu vodu. Kad se okretoh, ugledala sam očigledno vlasnika kuće. Gledao me je i smeškao se dobroćudno: - Dobro došla! -  a onda je izašao na druga vrata, koja su vodila u vrt.

Izašla sam za njim. - Izvini.- rekoh- Samo sam bila žedna. - On je sedeo na maloj stoličici i pravio nešto od drveta.

- Došla si da bi ostala. - rekao je smireno.

- Ne, ja, ovde sam usput...

- Moja žena... - počeo je i ja shvatih da nemam želju da slušam o bilo čijoj ženi, niti o bilo čemu. -  Otišla je pre tri meseca. Rekla mi je da mora otići, inače će pući ako ostane u ovoj divljini, u ovoj rupi, odsečena od sveta. Rekao sam joj da ako tako želi, ja je ne mogu zadržati. Ne možeš držati nečiji život u šaci.

- I pustio si je? - upitala sam ga, pažljivo sedajući na jedan stepenik - Zar možeš pustiti nekog koga voliš da ode?

- Da. Zar ti nisi ostavila onog koga si volela?

- Nisam ga više volela. - rekoh, i tada osetih svoju sebičnost. "Ostavila sam čoveka samo zato što ga nisam volela, umesto da radim na tome da ga zavolim." - ali mi se to neizrečeno učini kao glupost - On je postao svoje naličje. To mi se nije dopalo.

- Krug je sada zatvoren.- reče, ostavljajući svoj rad na stolici - Kad neko ode, uvek dođe neko drugi. Uvek... Spremiću nam nešto za večeru. Predpostavljam da si gladna. - izgubi se u kuhinji, a ja sam sedela, nesposobna da razmislim o njegovim rečima.

Umor me je sustigao, spavala sam za večerom, a on mi je rekao da mi je spremio sobu, da se naspavam. Mogu se zaključati. - U redu. Malo ću da dremnem, pa ću nastaviti put.- rekoh. Spavala sam jako dugo, i kad bih pomislila da izlazim iz sna, nisam mogla da otvorim oči, sve  dok nisam postala svesna da sam zakoračila u budućnost i naglo se probudila.

***

Epilog

Prošlo je od tada prilično vremena. Došla sam u kućicu kraj neke šume i tu i ostala. Putovali smo na različita mesta, ja sam slikala, a on je pravio razne stvari od pruća, i neko bi pomislio da smo živeli kao domoroci. U stvari, on je imao novac, nasleđen i stečen radom na kruzeru, ali ga je čuvao. Tada mu nije trebao.

Otišli smo na more. Ljudi su bili veseli i pričljivi, neki zabrinuti, a onda sam ugledala mog nekadašnjeg čoveka. Primetila sam ga tek kad je prišao blizu, idući iz suprotnog smera. Bio je puniji nego kad sam ga ostavila, a pored njega je išla jedna sitna ženica sa napola sedom kosom. Svetle oči je izbečila na mog sadašnjeg čoveka, koji je iznenada počeo da se smeje.

- Pa gledaj ti to.- reče - Mi smo se zamenili.

- Da.- reče moj bivši - Hvala ti što si otišla! Da si ostala, nikad ne bih saznao šta je to sreća. Spasila si me. - Ona se privi uz njegovu ruku.

- Hajdemo nekud na piće. Ovo treba proslaviti.- rekoh - Slažem se.- reče moj čovek - Život ume da piše lepše priče od nas samih.

Kristina Janković