Život (iz taksija)

Stajao sam pored kola i gledao starca koji je polako prelazio ulicu. Zatim se uputio ka taksi stanici. Bio mi je odnekud poznat.

-Jeste li slobodni? - pitao je kad je prišao. Otvorio sam mu vrata i sačekao da se smesti na zadnje sedište. I dok je on gledao kroz prozor, posmatrao sam ga u retrovizoru, pokušavajući da se setim odakle ga znam. Posmatrao sam njegovo tamno lice, bez ijednog znaka životne radosti i njegove mrtve oči. Onda sam se setio.

***

Bilo je to na raspustu između petog i šestog razreda. Tog leta nam je umro drug iz odeljenja. Od leukemije, rekli su nam. Nismo znali šta je to, nismo ni pitali. Nas četvorica, koji smo bili odsutni tih letnjih dana, smo otišli kod njegovih roditelja da izjavimo saučešće. Ušli smo tiho, oborenih pogleda. Zbili smo se na jedan kauč. Njegova majka nam je donela sok i više se nije pojavila. Njegov otac je sedeo u fotelji naspram nas, neobrijan, u crnoj košulji, raskopčanoj skoro do pola. Ćutao je, zagledan u pod. I mi smo ćutali. Niko nije znao šta da kaže, ni da li bilo šta treba reći. Možda nešto kao -  "Bio je dobar drug." Ili - "Voleli smo ga svi." Njegovom ocu bi to sigurno značilo da čuje. Ipak, ćutali smo, uplašeni, zatečeni njegovom tugom, pojavom, celom tom atmosferom. Od jezive, neprirodne tišine, koja je pritisla celu sobu, zujalo mi je u ušima. Tek povremeno bi nas prenuo njegov teški uzdah. A, vazduh u sobi je bio vruć i lepljiv, čudnog mirisa. I sve je to trajalo beskrajno dugo.

Ne sećam se kako smo otišli. Pamtim samo to septembarsko veče, hodali smo ulicom punom svežine i zvukova. Blagi vetar je donosio miris Dunava. Ispod jedne lipe, kroz čiju se krošnju probijala svetlost ulične rasvete, igrala su se deca. Njihove majke su stajale sa strane i razgovarale, motreći na njih. Neki čovek je pred garažom, iz koje je dopirala svetlost, polako brisao svoj automobil. 'Mila majko, ide brod... ' pevušio je uz pesmu koja se čula sa radija iz kola. Jedan klinac je mazio velikog, dobroćudnog psa koji je veselo mahao svojim dugim repom, nešto mu šapćući.

Bože, - pomislio sam odjednom- kako je lepo živeti. Ali, već sam bio shvatio. Sva ta lepota je bila krhka, njom je vladala smrt, kao jedina, večita, nepromenljiva istina, koja ne zna za red i milost, koja može doći bilo kad i uzeti bilo koga, kao što je uzela njega. I pred tim saznanjem, svaka životna radost bila je unapred pomućena.

***

Stari gospodin me nije prepoznao. Zapravo, nije me ni pogledao. Bio je u nekim svojim mislima. Vožnja je protekla u tišini. Nisam znao ni šta bih rekao. Možda, da nisam zaboravio njegovog sina. Da ga se povremeno setim. Ali, kao i one davne večeri, ćutao sam. Sad mi je žao. Sigurno bi mu značilo da je to čuo.