Život je maskenbal

Nekada je jesen mirisala na pečeno kestenje i izgorelu zemlju i imala je lice starog antikvara sa naočarima zlatnog okvira. Sada nema određeni miris, ni lice. Ne prepoznajem je, nosi masku. Svet nikada nije bio čudniji. Valjda se shvatilo neshvatljivo, a to je da ne postoji ono postojano u stvarnosti, a da nije iluzija. Tuga zavedenog mozga i izdanog srca. Ako nas je izdala stvarnost nemojmo mi sami sebe.

Zaokružujem imena i pokušavam da se setim njihovih lica. Slutim osmehe.

Prodajem šećernu penu na Vašaru taštine. Sklapam lego kocke zajedljivih ljudi bez lica. Živim iza maske. Da li će se jesen nekada vratiti u svom starom ruhu ili je neće biti više? Ne znam i ne moram da znam. Priroda ne trpi maske, dovoljan joj je čovek, ali čovek bez maske.