Životinje i zveri

"Svi su oni nekada imali tužnu priču... ", samo joj kliznu niz kičmu i ne okrznu srce.

Setno je posmatrala kišne kapi koje su se cedile niz okno prozora. Najzad je bila spokojna. Odlučila je. Otići će daleko, pobećiće dok još može. Pobećiće negde gde je on nikada neće pronaći. Ostaviće sve za sobom bez grže svesti i ostaviće horor od života koji je vodila decenijama.

Nije bila voljena, niti je bila srećna. Brzo je prozrela njegovu glumu i laži. Ali do sada se nije ni usuđivala da pomisli na beg. Strah je bio jači. Onaj poslednji lažni osmeh zveri u skoku, prelio joj je čašu. Više je ništa nije moglo zadržati. Polako je podigla ranac i stavila ga na jaka, vitka leđa, natukla je kapuljaču i odlučno iskoračila u kišni dan.

Dok je brzim koracima odmicala, obuzimao ju je osećaj lakoće i rasterećenosti. Čak se ponadala da bi mogla, možda, jednom, da bude srećna. Velika kuća ostajala je iza nje, a ona je bivala sve opuštenija. Nasmejala se stidljivo, a ledena kiša ohladila joj je rumene, užarene obraze. Čekao ju je dug put o mesta gde je mislila da počne iznova. Nije imala mnogo novca, nije ni marila, stopiraće kao nekada. Opet se nasmešila.

Zaustavila je kamion koji je išao u pravcu planina. Baš tamo je, nekoliko nedelja ranije, kupila malu kuću. Tako ušuškana u snove o novom životu, zaspala je sa osmehom.

Probudio ju je zvuk krivljenja metala. Sneg je vejao. Kamion je kočio bez uspeha i prevrtao se. Glavom je udarila o staklo šoferšajbne i odmah je izgubila svest. Bol i metalni ukus krvi bili su sve što je osetila kada se probudila. Kroz purpurnu koprenu nazirala je telo vozača, visilo je kao strašilo, kroz rupu na prednjem staklu kamiona. Ona sama bila je zarobljena, zgnjećena između komada metala i plastike. Teško je pomerala ruke, dodirnula je isečeno lice. Oko ostataka kamiona prostirao se samo sneg, tupi, nečujni, duboki i kilometri stare šume.

Pokušavala je da oslobodi noge. Krivila je plastiku koja joj je sekla šake. Iza sebe začula je režanje. Nečujno, kao avet sleteo je na haubu , beo, veličanstven, njena smrtna presuda. Pogledao ju je hladno, očma koje je već videla, koje je tako dobro poznavala, a onda je zario zube u mrtvo telo vozača. Kidao je komade, belina krzna bojila mu se tamom purpura. Predosećala je kraj, a opet, očaj je nije savladao, ni strahota prizora koji je bila prinuđena da posmatra. Mislila je na život, želela je život. Nije se pomerala, nije disala, slobodnom rukom trežila je bilo šta što bi joj pomoglo da se brani. Oči joj se opet sretoše sa dželatom, njegove ledeno plave, njene užareno crne. Zasitio se mrtve, ohlađene krvi, poželeo je nešto toplo, živo. Oliza je iskežene očnjake i polako joj prišao. Ond joj je neverovatnom brzinom zario zube u rame. Kidao je i lomio kosti. Zarivao je zube sve dublje , osećala je kako joj se ruka odvaja od tela. Zatim se ustremio na grudi, kdajući joj meko meso sa nedara. Jačina bola pretila je da joj oduzme svest. Nekom poslednjom, očajnom snagom umirućeg, dohvatila je komad stakla i zarila mu u vrat. Pre nego što ju je progutao mrak, videla je njegove razrogačene oči, sa nevericom mrtvo su zurile u njene.

Dok su skupljali ostatke vozača i uklanjali ogromnu telesinu vuka, neko od ljudi primeti glasno:

"Bože, kako se borila, kao lavica..."

Uneli su i njeno unakaženo telo u amblantna kola. Užurbano, vodeći računa o infuziji, transfuziji, kompresama, zavojima, a onda oglasili sirenu i jurnuli prema najbližoj bolnici.

Omamljena morfijumom, polako je pogledala oko sebe.

"Htela si novi život, golubice moja, dobila si ga..." , nagnuo se nad njeno isečeno lice i posmatrao je. Taj poznati par lednih, okrutnih očiju njene zveri. U sebi je poželela da je mrtva.