Zlatno doba

Imam druga kakav se retko nađe. Srdačnog, toplog. Veliki osmeh i vešte ruke. I uvek taj osmeh.Nekad i sjeban, ali večan osmeh.Upoznali smo se daleko od kopna na kom smo rođeni. Radili smo na prekookeanskom brodu. Sekli smo talase i kratka pića pivom, nekoliko meseci. Najbolji barmen koga znam.Major. Došao je na brod neko vreme posle mene. Bio je u početku malo zbunjen, pobegao iz ludila iz koga sam i ja iskoračio malo pre njega. Ja sam mu u prvo vreme bio neka vrsta vodiča kroz sumorni brodski život. Neka drugarstva imaju tačno oročen vek trajanja. Neki period neviđanja i kraj. Ovo nije bilo tako. Težak život na brodu, omeđen gomilom kapitalističkih pravila, tražio je svoj ventil.I on i ja smo dobro znali da smo tu privremeno, izbegli od sivila u kom smo rođeni. Kao neka ekskurzija. I vozili smo dobro tu priliku da zavirimo u život, do tada, neotkriven. Nekoliko brodskih pijanstava nas je zbližilo. Major je u svakodnevnu rutinu donosio svetlo koje nam je svima trebalo.

Prošlo je nekoliko godina.Obojica smo se vratili sa brodova. Meni opet nije išlo. Novi odlazak na brod činio se kao jedina opcija. Ambasada, viza, lekarski pregled.Sve to sam obavio u gradu u kome je Major živeo.Čuli smo se i dogovorili da se vidimo. Našli smo se Kod krojača. Mesto je bilo stecište umetnika svih vrsta. Izgrlili smo se, konstatovali koliko se ko ugojio od našeg poslednjeg susreta i seli za mali šank. Šanker je bio ortak iz kraja. Kafa,pa rakija, pa pivo. Bilo je rano popodne. Sunce koje je seklo umazane izloge, grejalo nas je u taj rani, jesenji dan. Bilo je dobro, bilo je sasvim dobro sedeti pored nekog ko ti je drag. Posle nekoliko sati priče o opštim mestima, polako smo tonuli u alkoholnu euforiju. Pili smo hladna piva i mlake rakije. Mesto se polako punilo gostima koji su dolazili na pauze sa svojih dosadnih poslova. Tražili smo od šankera da pojača muziku.Pogledao nas je, pojačao i sipao. I mi smo pojačali naše percepciju do kraja. Shine like a star,zapevali smo uglas, poselili smo deonice i pevali.Srećni. Bar je već bio pun, pa nam je šanker predložio da pređemo u magacin čija su se stara vrata nalazila u dnu lokala. Ušli smo unutra. Prostor je bio skoro duplo veći od lokala. Nekoliko stubova naređanih praznih i punih gajbi pića. Plakati nekih starih grupa, koje smo davno slušali, bili su izlepljeni po zidovima. Sedelo se na gajbama.Zatekli smo unutra lokalnog džankija, jedan par koji se ljubio u ćošku i ćelavog momka velikih mišića koji je sastavljao kladioničarske tikete.

– Jebote, ne mogu da verujem da ovako malo plaćaju keca na Juventus! –čudio se mišićavi.

– Ma igraj dvojku naa Valensiju –rekoh znalački, iako o fudbalu nisam imao pojma.

– Da znaš i da hoću. – reče i upisa nešto u tipski tiket, malom olovkom jedva dužom od prsta. To je sigurno bila jedina olovka koju je držao u ruci otkada je završio školu. Pesavio je tiket, stavio ga u džep i otišao.

-Majore, da sastavimo i mi nešto? – pitao sam, namigujući.

– Naravno! – major ustade i posle nekoliko minuta se vrati sa dve ledene čaše Long Islanda.

– Upamtio si šta volim? – smejao sam se.

– Pa, jebi ga, valjda sam ja neki barmen?

– Jesi i to najbolji – konstatovah ozbiljno.

Sudarili smo čaše u vazduhu, kocke leda su uzbudljivo putovale kroz mehuriće koka-kole. Rumovi, voTke,džinovi i tekile. All together! Kroz mali magacinski prozor, čula su se zvona sa obližnje crkve. Crkva Aleksandra Nevskog.

– Izgleda da nas Nevski od preko puta pozdravlja. – rekoh.

– Da,da. Dobar je bio taj Nevski – nastavi Major –Jel’ znaš da je svojim vojnicima pred čuvenu bitku na Nevi, da ih ohrabri pred brojnijim neprijateljem, rekao:„Bog je ne u sili nego u pravdi- i pobedio!”

– Za Nevskog. –podigoh čašu.

– Za Nevskog. – nazdravi Major.

Vrata magacina se naglo otvoriše. Bio sam im okrenut leđima i čuo sam oštar zvuk brzih i nervoznih ženskih štikli. Sela je pored nas. Imala je crnu poslovnu suknju do kolena, uzbudljive crne čarape na dugim nogama i savršene cipele.Skupa koža. U ruci je držala čašu na brzinu smućkanog martinija,prljavog, i nervozno kopala po velikoj kožnoj torbi. Izvadila je jednu od onih predugačkih tankih žensih cigareta. Major joj zapali cigaretu mojim upaljačem. Uvukla je žudno veliki dim, ispustila ga kroz nozdrve, otpila dobar gutljaj pića i rekla:

– Kakav dan! Užasan dan.

Bila je lepotica .Rane četrdesete. Oblak parfema koji je unela sa sobomsve nas je omamio. Shvatio sam da se ona i major znaju od ranije. Major nas je upoznao. Alina. Pričala je lepim,umekšanim,pomalo duvanski promuklim ruskim akcentom. Bila je neka velika zverka u obližnjoj banci. Došla je pre nekoliko godina iz Sant Petersburg. Sa Neve.

– Samo danas sam pustila pet hipotekarnih naloga za izvršenje. Ej, ja sam potpisala! Ljudi će izgubiti kuće, stanove, a već su izgubili poslove. Koja sam ja kučka! Suka! – pričala je Alina, nervozno pušeći.

– Pa kako to?Zlatno je doba... – primetio je Major – Tako nam kažu. Zlatno doba! – pričao je moj drug, milujući joj duge prste ukrašene prstenjem. Zlatnim.

– Da, zlatno je za one za koje ja radim, da, i za moje dupe... – reče Alina odsutno.

– Lepa moja Ruskinjice, jel’ imaš neku kintu da nešto završim ? – mrmljao je džanki trudeći se da bude šarmantan.

– Bolje da si neku školu završio. – reče ona, pružajući mu poveću papirnu novčanicu.

– Oženiću se s tobom, lepa moja, moja krasiva, Ruskinjice moja...– zahvaljivao se džanki.

– Zvršio je filosofiju. Čistu. Prosek deset. – reče Major. Alina pogleda džankija koji je euforično oblačio iscepanu teksas jaknu, spremajući se da krene da kupi ono što mu je trebalo.

– Lepa moja, a jel’ dajete u vašoj banci neki namenski kreditčić? Mislio sam da pokupim neku kintu pa da kupim robicu na veliko.Sve bih vam ja to vratio.

– Idi, završi! –reče mu Alina.

– Opet ideš na čamac? – pitao me je Major.

– Da, opet.

– Jebi ga, izgleda da ću i ja morati uskoro.

– Od svega što sam zaradio, ostalo mi je za vizu, kartu i papire. Šest meseci šljaka, pa dva kući, pa u krug. Ne ide mi se. Nemam drugo rešenje.

– Znam... – shvatao me je Major.

Osetio sam neku teskobu. Nekog tigra u grudima koji mi je cepao pluća, rebra, ono što sam bio i ono što ću možda biti.Zlatni tigar. Znao je Major šta nam treba. Doneo je još pića. Opustili smo se. Alina se malo sredila. Češljala je dugu, plavu kosu i popravljala šminku. Napolju je zagrmelo. Alina je otišla u wc.

– Znaš, zbog nje sam i otišao prvi put na brod. – poče Major da priča brzo, da iskoristi vreme Alininog odsustva – Bili smo neko vreme zajedno.Vidiš kakva je. Skroz sam bio odlepio. Ruska duša i to sve. Kada je došlo vreme da bi trebalo da živimo zajedno, počela je da mi prebacuje kako sam klošar, kako nemam školu i da samo mućkam koktelčiće. A vidiš nju! Obrazovana, prelepa, prepametna. Pokupio sam se iz ove nedođije i otišao na čamac da joj dokažem da i ja mogu da napravim te jebene pare. Il sam sam sebi nešto dokazivao. Ne znam...

Alinin povratak ga prekide. Opet je zvonilo sa crkve. Trebalo je da krenem da uhvatim voz za moj grad. Major je pošao da me isprati. Napolju je bio pljusak. Hladan. Jesenji. Alina se ponudila da me odveze do stanice.

– Neka, prošetaću. – zahvalio sam se.

Čudno me je pogledala. Poljubila je Majora ovlaš u obraz i potrčala ka parkingu. Nas dvojica smo stajali na vratima Krojača i pozdravljali se. Bili smo pijani i setni. Ispred nas se pojavi dugački, crni, luksuzni auto. Staklo se spusti i ugledasmo Alinu za volanom.

– Hajde. Nemmoj da si lud da kisneš. Odbaciću te.

Mamila me je topla i suva unutrašnjost automobila.

– Ne, opet ne, hvala! Alina, ti si tamo negde sa Neve, jel’ tako?

– Jesam. – reče ona.

– Danas sam saznao od mog druga, koji te izgleda još uvek voli, da je čuveni Aleksandar Nevski, pred odlučujuću bitku, svojim vojnicima rekao da je Bog ne u sili nego u pravdi. To me je Major naučio. A mi ćemo pobediti! I ovo jebeno vreme i ovo zlatno doba! – vikao sam da nadjačam kišu koja je sve više padala. Major i ja smo se pogledali. Izuli smo cipele i stali u najbližu baru. Skakali smo kao deca i vikali pevajući reči na neku izmišljenu melodiju:„Zlatno doba, zlatno doba, doba ,doba, zlatno, zlatno!”

Alina je izašla iz auta, skinula svoje visoke štikle, malo podigla suknju i pridružila nam se. Skakali smo svo troje na kiši i pevali:„Zlatno doba, zlatno doba!”

Bili smo mokri i srećni opet. U jednom trenutku njih dvoje su se pogledali i nasmejali. Izgledalo je kao da su opet kliknuli. Alina nas je, onako mokre, ugurala u kola, lepili smo se i cedili po skupim kožnim sedištima. Odvezla me je na stanicu. Pozdravili smo se svo troje. Prelazeći ulicu ka stanici za vozove, video sam da limuzina još stoji. Kroz poluzatamljena stakla, video sam siluete dvoje koji se ljube. Zlatno doba. Zlatno.

Sreten Bošković