Evo mene, eto vas, rat zabludama!

Navršilo se 200 godina od Drugog srpskog ustanka. Skromna i potpuno nedostojna svečanost, kojom se obeležio ovaj krupan istorijski događaj, zapravo govori i o našem odnosu prema ključnim istorijskim vrednostima. Stota godišnjica nije ni mogla da se obeleži, zbog okolnosti Prvog svetskog rata, mada, čisto sumnjam da bi se i obeležila, zbog odnosa vladajuće dinastije prema Obrenovićima. Čast da obeleži 200. godišnjicu, imala je generacija srpskih političara, koja baštini sve one vrednosti zbog kojih je Srbija trpela najstrašnije istorijske poraze. Otuda i tako sraman odnos prema  Drugom srpskom ustanku.

Najpre, da primetimo, da je Srbija kao svoj centralni državni praznik uzela 15. februar – dan kada je započeo Prvi srpski ustanak. No, taj ustanak je propao i tragično se završio, baš zbog toga što je od početka vođen na pogrešnim osnovama. Nije li taj ustanak završen najstrašnijom izdajom od strane srpskih ustaničkih starešina, koji su ostavili narod na milost i nemilost Turcima!? Baš obrnuto, dan Prvog srpskog ustanaka bi trebalo da bude obeležavan kao Dan vojske, jer je i bio pretežno vojnički i jer su tada skoro goloruki ustanici odneli neke od najblistavijih pobeda nad nadmoćnijim neprijateljem. Nasuprot tome, Drugi srpski ustanak, koji je po karakteru više bio politički nego vojni, obezbedio je Srbima državu.

Miloš Obrenović, Nikola Lunjevica, Lazar Mutap, Jovan Obrenović, Milić Drinčić, Tanasko Rajić.... Samo su neki iz plejade junaka-oslobodilaca, koji su nakon 356, odnosno, 371 godine ropstva, obnovili srpsku državu i ucrtali je na evropske i svetske mape. Posle četiri meseca oružanih i petnaest godina diplomatskih borbi, Srbija je najpre dobila ograničenu (sporazum Miloš-Marašlija), a zatim i punu (Hatišerif 1830.) autonomiju u okviru Osmanskog carstva, što je predstavljalo prvi korak ka dobijanju pune nezavisnosti 1878. godine. Potpuno sami, sa veoma ograničenom podrškom Rusije, koja je više videla interesa da ratuje za nezavisnost Grčke, ustanici su ispunili viševekovni san o slobodi.

Svakako, najzaslužniji za obnovu Srbije, bio je knez Miloš Veliki. Iako se to u datom istorijskom trenutku nije videlo, istorija mu je verifikovala politiku. Najpre, jedini je od viđenijih starešina iz Prvog ustanka, koji je ostao u Srbiji, nakon propasti istog 1813. godine, podelivši sudbinu svog naroda i odbivši da beži za Austriju. U najteže vreme, kada je vladao teror Sulejman – paše Skopljaka, kada su carigradske pijace bile pune srpskog roblja, kada su se svakodnevno na beogradskoj tvrđavi natakale srpske glave na kolje, Miloš je stao na čelo naroda, što nimalo nije bio povlašćen položaj. Neprestano s glavom u torbi, umeo je da proceni trenutak i da kombinacijom borbe i pregovaranja, izdejstvuje za Srbiju povlastice. Njegova veličina je u tome da je sačuvao narod od stradanja, što nije išao megalomanski i maksimalistički, već je vešto uzimao i osvajao ono što se moglo u datom trenutku.

Kupivši mir, strpljivo i marljivo je radio na izgradnji Srbije i institucija, onako kako su to vreme, shvatanja i okolnosti dozvoljavale. Iako još u vazalnom odnosu, Srbija je praktično funkcionisala kao nezavisna država. Vojska, škole, bolnice, kultura, prosveta...o svemu je brinuo stari knez. No, najveća zasluga je ukidanje feudalizma, uprkos otporu bogatih knezova. Seljak je bio kičma Miloševe države – ’’zemlja je onoga ko je obrađuje’’, govorio je Miloš, daleko pre pojave socijalističkog učenja.  Koliko je seljak bio zaštićen u Miloševo doba, svedoči i zakon po kojem se seljaku u slučaju dugovanja, nije mogla oduzeti kuća i parče zemlje.

Najnapredniji i najliberalniji Ustav onog vremena, donesen je u Srbiji kneza Miloša – Sretenjski, 1835. Dok su mnoge države sveta, uključujući i one najjače danas, podržavale ropstvo, malena Srbija je u svoj Ustav ugradila stav da svaki rob koji stupi na tlo Srbije, postaje slobodan čovek. Najreakcionarnije sile onog vremena – Turska, Rusija, Austrija, digle su se protiv ovakvog Ustava. Odbivši da vlada po nametnutom Turskom Ustavu, četiri godine kasnije, abdicirao je sa prestola.

Knez je bio i veliki mecena, pomažući Vuku, Njegošu, mladim srpskim pesnicima i književnicima, srpskoj emigraciji u Austriji i Ugarskoj, a zahvaljujući njemu otvoren je i Univerzitet u Atini.

Srbija se nije dostojno odužila svom obnovitelju. Ne postoji dostojan spomenik liku i delu ovog velikana, najvećeg u modernoj istoriji. Ništa nije naučeno iz Miloševe politike, već se opet srlja u propast. Miloš je znao da se svi ciljevi nacionalne politike ne mogu ostvariti u jednoj generaciji, zahvaljujući mnogim okolnostima – veličini države, broju stanovnika, odnosu velikih sila, nedovoljnoj prosvećenosti, nepostojanju saveznika... Išao je korak po korak, očuvavši biološku supstancu naroda, jer bez naroda, ne može biti ni države. Takvu politiku su nastavili i naslednici iz njegove dinastije, a Srbi su im se ’’odužili’’ tako što su ih zatrli, najstrašnije oblatili i zatrli istorijsko sećanje na njih. Majski prevrat, zauvek će predstavljati istorijsku mrlju na licu Srbije.

U Takovu, najlepšem kraju u Srbiji, 1815. okupili su se najbolji u Srbiji, da bi je obnovili. Srbiji su danas opet potrebni najbolji, ako želi da se izbavi iz ropstva neznanja, zabluda i okolnosti u kojima se opet našla. Najbolji, ali na politici Miloševoj, koja je uvek znala da se za narod sve mora žrtvovati, ali narod nikad ne može biti dat na žrtvu.

VEČNA SLAVA VELIKOM MILOŠU I SVIM PALIM ZA SLOBODU!!!

Igor Maksimović