Upotreba vere

Da li je istorija ljudskog roda zapisana u Bibliji i da li je Stari zavet svedočanstvo koje nam daje dokaze o nastanku sveta i svega živog i neživog ili je Darvinova teorija, ipak, jedino validno objašnjenje, stvar je ličnih shvatanja i pogleda na svet.

Prihvatanje religije ili njeno odbacivanje pravo je svakog pojedinca, kao i mera u kojoj će prihvatiti i poštovati njene norme, pravila i težnju da objasni postojanje čoveka, univerzuma, smisao života, smrti...Mišljenja sam da je ne treba nikome nametati, kao ni bilo šta drugo u životu; čovek je ili prihvati ili ne prihvati.

Uporedo sa ljudskim rodom, menjala se i religija. Od prvih pokušaja objašnjavanja pojava koje su bile nepoznate i kojih su se, logično, naši prapra preci plašili, do današnjeg shvatanja religije kao duhovne veze sa nad-bićem, Bogom, dug je put.

Paganska prošlost dozvoljavala je verovanje u više bogova i božanstava; veštičarenje i magijski rituali nisu se smatrali nedozvoljenim,  jer su imali ulogu da se prizovu duhovi zaštitnici od kojih se tražila pomoć pri lečenju,  vremenskim nepogodama, ili bilo čime što je u tom momentu bilo loše, a pripisivalo se volji  bogova. To je bio odličan način da se narod drži u neznanju i da onda, kao i sad, pojedini slojevi društva to koriste.

Isus, Muhamed, Buda i ostali mali i veliki proroci, Božji glasnici i njihovi sledbenici, oličenje su Božje pravde i čuda; dokaz da je duhovno u čoveku uvek jače i da nema potrebu za materijalnim dobrima. Molitva, post, asketski  način života, put je večnom spasenju koje niko nije dokazao niti posvedočio njegovo postojanje, ali to i jeste smisao vere-verovati bez dokaza! Priča za široke narodne mase, a ustvari, ko su oni bili? U kojoj meri su predstavljali opasnost po tadašnju politiku i vlast ili su bili „plaćeni“ da stvore nekoliko različitih monoteističkih religija, koje su, do dana današnjeg, zadržale sva obeležja paganizma. Po crkvenom stanovišetu, car Konstantin, Milanskim ediktom, dozvolio je širenje hrišćanske vere zato što mu se u snu prikazao znak krsta i reči, da će tim znakom pobediti, a istina je, da je to bila odluka političkog karaktera, jer da je zaista verovao, krstio bi se, zar ne?

Vremenom je monoteizam odneo prevlast i žestoko se obračunavao sa svojim protivnicima, da bi u srednjem veku, crkva apsolutno zagospodarila svetom i bez njenog znanja se ništa nije radilo, a svaki zločin je bio pod njenim okriljem i sa njenim blagoslovom. Zloupotreba religije od strane njenih predstavnika na zemlji,  a najprefinjeniji zločin od postanka ljudskog roda, jesu tzv. „sveti ratovi“, u ime kojih se ubijalo, pljačkalo, palilo, trgovalo decom.

Držati narod u neznanju, sabotirati svaki oblik progresa, pozivati se na Boga i njegov gnev, pokazalo se kao višestruko korisna stvar u srednjem veku, što ni do danas nije izgubilo na značaju a ni na suštini, pa se posle perioda u kome se religija tretirala kao „opijum za narod“ i bila na marginama državnih i društvenih događaja, na velika vrata vratila u živote ljudi sa ovih prostora, dok je na nekim drugim, samo učvrstila svoju poziciju i ljude deformisala do te mere, da ih religijska uverenja vode direktno u smrt.

Ljudska prava i slobode, kad se otrgnu kontroli i spoje sa nečim o čemu se, uglavnom pojma nema, daju savršen spoj nečega što rezultira masom zaglupljenih ljudi koji žive u uverenju da su njegov narod, nacija, rasa, ugroženi i da treba da se brane po Božjem nalogu, dok oni, koji manipulišu njima, držeći im slovo koje potvrđuje njihove stavove, sebi obezbeđuju put u raj političkog odlučivanja, uticaja i bogaćenja.

A ako bismo se vratili na početak, u paganizam koji se obično koristi unegativnoj konotaciji i uporedili današnji odnos prema religiji i rituale koje upražnjavamo, shvatili bismo da se evolucija religije nije ni dogodila. U pitanju su spoljašnje promene, a ni evolucija čovečanstva nije daleko dogurala. Najveći uspeh na ovom polju jeste zloupotreba čovekove iskonske potrebe da veruje u nešto ili nekome; zloupotreba straha od smrti i nepoznatih pojava...