Uspomene zaboravljenog umetnika

Evo, već je prošla deseta godina, a on mi još ne izlazi iz glave. Kakav pisac! Kakav stvaralac! Učio sam sve od njega, kako se živi i kako se stvara. Ljudi kao on su još uvek neponovljivi. Ruku na srce, bio je dosta čudan i povučen. Večito je bio u svom nekom svetu, zatvoren u malom stanu, na Terazijama u Beogradu. Nije voleo da izlazi, da se druži, već samo da piše! Lično, on je i dalje za mene ostao kralj kratkih priča!

Njegovo ime vam ne mogu reći, nije da ga nisam znao, već prosto je želeo da ostane anoniman do kraja. Sećam se kako je potajno stajao na terasi Nušićeve ulice, i posmatrao prepune kafiće nepoznatih ugostitelja. Smatrao ih je za fascinantan svet. Voleo je tako da ih posmatra neko vreme, posle bi se brzo latio olovke i papira. Valjda su ga inspirisali, bar sam tako pretpostavljao. Čudan čovek, čudan zaista!

Njegov pseudonim je bio čudniji od njegove pojave. Nikada nisam saznao zašto je baš taj odabrao, al’ nema veze. Sebe je zvao “Dominik de Franž“, ili samo “Dominik“. Mada, zaista je i proveo neke godine tamo, u Francuskoj. Možda je od njih pokupio tu tajanstvenost, koju vuče kroz svoje priče. Sigurno se pitate, zašto smatram da je Dominik bio najbolji pripovedač kratkih priča? Odgovor je prost, sve ih je proživeo. Svoju karijeru je počeo kao izbacivač u noćnom klubu. Tu se zadržao par meseci, posle je otputovao na Maltu i radio kao perač prozora. Tad još nije toliko pisao, samo je sakupljao priče. Negde krajem četrdesetih je stigao u taj zanosni Pariz. Pričao mi je o njemu, često je o njemu govorio kao o osobi. Tačnije, poistovećivao se sa njim. Kako i zašto, to nisam znao, a ni pitao. Samo znam da je tu sve počelo. Tačnije, sve je krenulo onog dana kad je sreo Samjuela Beketa. Bio je to neverovatan prijateljski odnos. Beket se divio njegovom pripovedanju. Prosto je bio opčinjen Dominikovim lepim rečenicama. Sigurno se pitate, kakve veze Beket ima sa njim i njegovim kratkim pričama? Ima i te kakve!

Sve je počelo tog toplog leta, u nekom pariskom parku. Beket je sedeo na nekoj zabačenoj klupi, posmatrajući Dominika koji je sve vreme ćutao. Sedeli su tako dobrih pola sata, a možda i duže, bez i jedne progovorene reči! Beket je samo posmatrao svog prijatelja, često diveći se njegovoj tajanstvenosti. Ali, Dominik je samo ćutao i čekao. Niko nije znao šta, ali je čekao! Vreme je prolazilo, ljudi su lagano nestajali iz parka, a sunce već uveliko zašlo sa horizonta. Tad Dominik progovori tihim glasom:

- Gospodine Beket, vi slobodno možete ići, ja ne odustajem od čekanja. Gost samo što nije stigao!

- Kakav gost? O čemu vi to dragi kolega?

- Pa zna se, onaj gost kojeg sve vreme čekamo!

- Zar čekamo nekog? – progovori Beket začuđeno.

- Pa da, o zaboga, kako to ne znate! Čekamo njega!

- Njega? Na kog njega tačno mislite?

- O, ma znate vi već! Mada, bilo bi dobro i napisati neki tekst o njemu? Šta vi mislite, gospodine Beket?

- O čekanju na njega? Hm, možda vam i nije toliko loša ideja dragi kolega. Već imam par ideja.

- Odlično, znao sam da u vama postoji pravo umetničko biće!

- Hvala gospodinte de Franž. Uzgred, šta ćemo sad?

- Ništa, čekamo ga dok ne dođe!

- Istina! – reče zamišljeno gospodin Beket, i izvadi parče papira i nešto zapisa.

Sve je to bilo istinito, časna reč! Bar mi je tako Dominik pričao. Ta stara lisica je inspirisala više umetnika, nego sam Bog. Kao da je znao šta kome treba i šta kome leži! Mada, sve su to samo sećanja koja su mi ostala na mog dragog prijatelja. Šta mi vredi da dođem u taj stan na Terazijama, kad on više nije tamo. Ostaje mi samo da iščitavam njegove priče, tj. stvarne događaje o velikim umetnicima, poput Samjuela Beketa, koje je on lično inspirisao, i to sve dokumentovao u svojim kratkim pričama po imenu „Uspomene zaboravljenog umetnika“. Zaista, veliki umetnik, da, Veliki, taj Dominik de Franž!

Đorđe Grmuša