Vrli srednji vek

Srednji je vek u evropskoj istoriji postao sinonim za primitivizam, zaostalost, bedu, nasilje, intelektualnu tamu i sujeverje. Kako kaže istorija, i istoričari, bio je to dug vremenski period (oko 500 godina). Od milanskog edikta, sa ustanovljenjem hrišćanstva kao zvanične religije, ova religija je uspela da izbriše gotovo sve tragove nauke i filozofije. Tehničkog napredka uopšte nije bilo, a intelektualnog jedva. Srednji je vek, tako doba stvarnog ali i metaforičkog mraka. Svaka sličnost ove priče o srednjem veku sa stanjem u današnjoj Srbiji, jasno vam je, vrlo je namerna. Dakle, srednji vek se odlikuje NE - postojanjem pravnog, građanskog poretka. Rušenje, ubijanje, glad, bolesti i pustoš  -  to je slika Evrope tog vremena.

Uništeni putevi, vodeni saobraćaj ugasnuo,  znanja, veština pa i umetnosti skoro da je nestalo. Gotovo svaki intelektualni život je zamro, čak i elementarna pismenost izostaje. Umetnost je, takođe relativno skromna, kako po opsegu tako i po tehničkom dosegu. Društvenu strukturu karakterisala je oštra klasna podvojenost. Stradali, gladni, bolesni – jednom rečju – oni u beznađu, tražili su utehu u crkvi. Viši su se slojevi okretali crkvi zbog „zaštite“. Tako su i jedni i drugi olakšali crkvi da zauzme presudan položaj u nastalim prilikama.

Sveštenici su bili jedini pismeni, a intelektualni se rad sastojao u prepisivanju Biblije, Justinijanova kodeksa, nekoliko dela Platona i Aristotela i u komentarisanju tih dela. Samo je nekolicina intelektualaca, svaki na svoj način, uspevala da donekle kritikuje bizarnu religiju hrišćanstva. Bez većeg uticaja, Vizantija je bila snažno birokratsko- centralističko carstvo. Postojao je nepregledan broj službi i titula i neprestano su se javljale nove. Broj službi i službenika se konstantno uvećavao. Da bi se održala golema armija državnih službenika, pored vojske i troškova diplomatije, trebalo je imati mnogo novca. Novac se namicao brojnim porezima: zemljarinom, glavarinom, porezom na ognjište, na životinje, na alatke, na zemljište, na nasleđe, tržišnim taksama, monopolom na svilu...

Nametnuo se potpuno pesimistički doživljaj sveta, kao sveta u kojem vlada zlo, pre svega putenost i greh, što je dovelo do velikih nesreća i patnje. ostavljaju se pitanja slobodne volje, greha, kazne, žrtve, iskupljenja, spasa. Crkva je imala izuzetno asketski i neprijateljski stav prema seksu, smatrajući da seks ima opravdanje samo dece radi, pa je raznim pokorama plašila narod. Ali i pored silnih pretnji i kazni, jaki prirodni i telesni porivi nisu se mogli ukrotiti.

Stanovništvo srednjeg veka se oslanjalo na narodnu medicinu. Tumačenje bolesnog i normalnog stanja zasnivalo se na učenju o borbi dobra i zla, borbi između demona i čoveka. Molitve, magijske formule, gatanja, vradžbine i amulete. Svaka bolest je imala svog izazivača – demona. Postojali su lekovi koji teraju demone, veštice i đavole. Osim korištenja biljaka, koristili su se i „lekovi“ životinjskog porekla, minerali, sumpor i so. Poslom lekara bavili su se uglavnom sveštenici, i veliki broj samoukih lekara. Tikve, badem, luk, biber, razno seme, korenje, kore, smola, ovčiji loj, svinjski i lastin izmet, pored lečenja molitvom i moštima svetaca bili su glavni lekovi. Gatare i vračare ne treba zanemariti, koje su bez obzira na razvoj naučne medicine zadržale svoje mesto u narodu, i sačuvale ga do današnjih dana. Spoljna politika Srbije iz tog doba, danas je poznata pod nazivom „ sedenje na dve stolice“.  Kleli su se u idole i slavili despote. Borili su se međusobom. Isključivo za vlast.

Nisam sigurna da se ne vidi sličnost sa stanjem u našoj lepoj državici?! Ne živimo u potpunom mraku, slažem se. Skoro svako domaćinstvo u Srbiji ima struju. Ali smo potonuli u onaj metaforički mrak, skoro potpuno. SPC ima pravo i od nje se očekuje da iznese svoj stav o svim važnim pitanjima. I ne samo to, već i da se direktno meša i upliće u poslove sekularne države. Veronauka u školama, dok seksualno obrazovanje ne postoji. Stradali, gladni i bolesni se okreću crkvi, raznim guruima i neretko sumnjivim new age pokretima. Vakcine u 21. veku postaju otrov. Rak se leči petrolejom, sodom bikarbonom, šargarepom, molitvom...

Mediji nam ispiraju mozak, na svakom koraku imamo pošast primitivizma. Pretnje, zlo, osvete, laganje zapljuskuju nas sa svih strana. Živimo u burnom svetu. Izgubili smo oslonac i stabilnost. Preispitujemo stvari kojima nismo dorasli ni početnim znanjem ni rezonovanjem. Tako dovodimo u opasnost i sebe i druge. Mi, kao društvo i kao pojedinci, se ne snalazimo u novim okolnostima, opredeljujući se za puteve na kojima nas čeka neizbežan poraz. Borba za suprotstavljene interese, odbačenost svakog čoveka postala je karakteristika društva u ovom novom vremenu. To je bezizlaz. Ćorsokak. Kao da je individualizam iskoristio sve svoje mogućnosti, u njemu više nema mnogo energije? Put u prošlost nije ispravan put. Stari modeli moraju da se zamene. Nama treba nova realnost. Nova renesansa i pre svega novi humanizam. Izlaza ima. A to je znanje. Znanje i napredak nas štiti, dok nas neznanje opasno ugrožava.

Aleksandra Kivela