Romad (pisma iz Estonije)

Malobrojna i živopisna, prepoznatljiva po svom folkloru i različitostima, neukalupljiva i naizgled neukrotiva, svojevrsna nomadska skupina, od samog dolaska na ove prostore u 16.veku pa do današnjih dana, marginalizovana, izložena najrazličitijim neprijatnostima, izazovima i neravnopravnoj borbi za egzistenciju.

Raspoloživi izvori daju različite podatke o broju pripadnika estonske romske zajednice, te on varira od 550 do 1500. Tokom II svetskog rata oko 2000 estonskih Roma stradalo je pod nacističkim režimom. Zatim je okupacija Sovjetskog Saveza notirala istorijski podatak o značajnom broju romskih emigranata iz Rusije i Letonije koji su se pridružili Romima iz Švedske i Finske što je dodatno oblikovalo demografsku sliku ove manjine u Estoniji. Pripadnici ovih grupa se međusobno susreću na vašarima, na „trgovačkim“ raskršćima i svojim svetkovinama, i retko se mogu videti u glavnom gradu. Još 1841.g. po ukazu cara Nikolja II Romi širom Estonije preseljeni su u nekoliko sela na estonsko-ruskoj granci. Konsolidacijom na maloj teritoriji vlasti su stekle bolji uvid u romsku populaciju, ograničili im migraciju i primorali ih na mirniji način života. Dobijali su i privremene pasoše u trajanju do godinu dana u kojima je stajalo koliko su kilometara smeli da „migriraju“ od mesta življenja.

Opšti je utisak da estonska većina, zbog često prisutnih predrasuda i stereotipa, ne gaji preterano raspoloženje prema ovoj etničkoj grupi. Razlog za dodatne prepreke integraciji Roma u estonsku zajednicu. Društvo je, za početak, učinilo izvesne „napore“ da bi se promenila percepcija i obezbedila veća jednakost. Jedan od značajnijih koraka napravljen je 1992.g. kada je pogrdan i kontroverzan naziv Mustlased (crni udarci) zamenjen nazivom Romad koji se koristi u zvaničnim tekstovima. Od tada se nisu desila nikakva epohalna pomeranja. Nauka i tehnologija nezadrživo grabe u budućnost, dok široko rasprostranjeni nedostatak pismenosti čini ovaj deo stanovništva najekstremnijom grupom. Zbog nepismenosti, oni nisu u stanju da se snađu u složenom procesu papirologije neophodnom za dobijanje državljanstva. Ne postoje obrazovani Romi koji mogu da se zauzmu za interese svoje manjine.

I pored svih izazova i teškoća, estonski Romi nastoje da očuvaju svoju kulturu, jezik i tradiciju.

Trpeza im je uglavnom oskudna. Najviše vole da jedu punjene paprike, posebno za praznike, uz njih prave kukuruzni hleb a vrlo često je u „ponudi“ i gulaš od zečetine. Ne jedu meso mačaka i pasa jer je neprikladno - često je zarazno i nečisto jer te životinje ližu svoje „sramotne“ delove tela. Istovremeno, smatraju da je „glupo“ jesti konjsko meso, osim u kupovnim kobasicama. Koriste specifične začine, otuda opor i težak miris njihovog tela. Uobičajeno je da svi piju, čak i žene. Preferiraju velike količine jakog  alkohola, uglavnom votku i konjak, dok je posebno „šik“ ne napiti se. Od pamtiveka je poznato da žive od prosjačenja, ali su poznati i kao zanatlije - kovači, limari, zavarivači. Danas je proširen spisak poslova i zanimanja, pa uspešniji trgovci stokom i konjima sada otvaraju svoje skromne radnijce. Žene se i dalje ponegde bave vračanjem i gledanjem u dlan. Glavni elemen ženskog ciganskog kostima je duga suknja, gde su noge potpuno pokrivene jer je donja polovina ženskog tela „loša“, „nečista“, stoga mora biti sakrivena.

Još uvek je vrlo živo verovanje da su zlatni predmeti ono što čoveka može obdariti srećom, snagom i svim blagodatima. Čak i ako je obučen u najgoru odeću, ako ima neki predmet od zlata, makar zlatnu plombu, njegovo biće poseduje izvesnu vrednost. Duga kosa je glavni ukras kod oba pola, bez obzira na uzrast jer je u njoj sva magija postojanja. Zato je za Roma najveća kazna „ostrigati“ krivca - kratka kosa je simbol nečasti.

Zanimljivo je objašnjenje zašto Romi ne idu u vojsku. Naime, zbog običaja da se venčavaju sa 12 i 13 godina, oni do regrutnog uzrasta uveliko postaju očevi dvoje ili više dece. Do dvadeset sedme godine, koja je i gornja granica za regrutaciju, mnogi od njih postaju i dedovi. E sad, da li zbog preteranog patriotizma ili prenaglašene uloge roditelja, tek, ni jedan Rom nikada nije pozvan na služenje vojnog roka.                                              

Te aven bakhtale! (Pozdrav na jeziku Romada)

Napori Romada usmereni su ka očuvanju baštine, kao i u pronalaženju puta ka inkluzivnijem pristupu estonskog društva. Osnivanjem brojnih asocijacija, stvorena je nada da će budući napori za promovisanje tolerancije i poštovanja dovesti do boljeg razumevanja i ravnopravnosti estonskih Roma.

Autor Olgica Marinković