Mitovi, drevna i savremena fantastika

U svom delu Misterija grala Julijus Evola navodi dve „predrasude“ u tumačenju mitova. Jednu naziva književnom – u sagama i legendama ne želi se videti išta osim fantastične i poetske tvorevine. Druga predrasuda je folklorna – podzemni koreni ciklusa legendi su uočeni, ali u njima se vide samo fragmenti folklora drevnih primitivnih naroda. Evola ističe „tradicionalni“ metod koji u mitovima pronalazi univerzalni karakter pojedinih simbola i povezuje ih sa simbolima drugih tradicija, da bi se utvrdilo prisustvo nečeg višeg i starijeg. Mitovi se posmatraju kao prenošenje ezoteričnih (inicijacijskih) znanja, bez obzira da li su ključevi inicijacije preživeli vreme – može li se „prvobitno značenje“ rekonstruisati ili ne.

Pogledajmo sada biblijski mit. Zanimljivo je saznanje da su dva velika zagovornika teze o vanzemaljskom poreklu čoveka (bogovi astronauti) do inspiracije za svoj rad došli na časovima veronauke. Razmišljajući o Ezekilju i njegovoj viziji „letećih kola“ Deniken je zaključio kako Bogu nije potrebno prevozno sredstvo da bi stigao od tačke A do tačke B. Ne, Bog je za njega bio „ozbiljnija stvar“. Dakle, ko se onda vozio tim kolima?! Zaharija Sičin je uporno prevodio „Nefilimi“ kao „oni što su stigli s neba“, što bi bio doslovni prevod. A to ne mora biti šifra za anđele, jer i materijalna bića silaze s neba.

Uočljivi su čak elementi onoga što zovemo naučna fantastika. Recimovimane, leteće tvrđave, koje se pominju u Mahabharati, pa čak i leteći gradovi... Međutim, naučna fantastika bi trebalo da je zavisna od naučnog objašnjenja fenomena, a ne površnih asocijacija na ono što su možda samo priviđenja. Videćemo uskoro da stvari tu nisu tako jednostavne…

Ako gledamo dela savremene fantastike uočićemo u njima dosta toga mitskog. U Ratovima zvezda imamo ne samo palog anđela, nego i njegovo iskupljenje, takođe i suočavanje sa vlastitim demonima. Severijan iz Knjige Novog Sunca (Džin Vulf) je „hristolika“ figura spasitelja – zanimljivo je da Severijana kroz radnju romana pokreću žene, dakle on ima više Marija-Magdalena. Dosta toga je rečeno koliko je elemenata različitih mitologija (pre svega keltske i nordijske, no takođe i ugrofinske, pa pomalo i slovenske) ugrađeno u Tolkinov svet. Dakle, fantastiku je teško razdvojiti od mitova. Da li bi onda bar naučna fantastika bila striktno odeljena?!

Postoji shvatanje kako bilo kakvo naučno objašnjenje udaljava delo od epske fantastike i smešta ga u oblast naučne. Ako u nekoj Hauardovoj priči o Konanu imamo kamen radijuma koji svetli u tami, ta priča bi trebalo da je naučna fantastika i pored svih čarobnjaka i magije u njoj. Međutim, njegov savremenik, prijatelj i često neistomišljenik H.F. Lavkraft pisao je dela u kojima je (i pored nedostatka formalnog obrazovanja) upotrebljavao sva dostupna znanja nauke tog vremena. No, on i njih uključuje u svoj mitos, prepun čoveku i ljudskom razumu stranih bića. Koliko je to onda bazirano na nauci (i ničemu drugom), posebno ako se setimo prethodnog teksta u kojem smo ukazali koliko je relativna granica između magije i nauke?!

Prirodne nauke imaju svoj metod, do zaključaka dolaze iskustvenim putem, zaključci su proverljivi i mogu imati prediktivnu moć, odnosno možemo predvideti šta će se dogoditi pod određenim uslovima. Sve ovo je tačno za Ptolomejevgeocentrični model! On je jednostavno bio nauka svog vremena. Čak i ako isključimo neki od navedenih preduslova, znači li to da nešto nije nauka?! Možda je samo drugačija vrsta nauke, recimo ona zasnovana na inicijacijskim znanjima (npr. ona koja je podigla piramide)…

U tom smislu možda je bolje stvari postaviti na vremensku osu. Moderna bi bila jedinstveni period (barem u okviru zapadne kulture) koji odlikuju skepticizam, racionalizam, prosvetiteljstvo, svetska dominacija belog čoveka, te ono što zovemo progres, a zajedno s time i novi oblici društvenog sistema i ideoloških postavki. Sve pre moderne je jednostavno premoderna, a ono posle postmoderna. Uočimo da pojmovi moderna i postmoderna ovde nemaju ono značenje koje im daje istorija književnosti.

Tako bi roman Meri Šeli bio prvi roman moderne fantastike, dok samo malo ranije pisani gotski romani predstavljaju premodernu. Oni su svesni povratak ranijem „naivnom“ premodernom načinu mišljenja, povratak koji nastaje kao reakcija na racionalizam. Videćemo još kako su moderna i racionalizam (skepticizam, sekularizam, humanizam i ostali –izmi) sami doveli sebe u pitanje, pa je reakcija na sve te pojave zapravo označila početak novog doba. Tu su se fantastika i „realnost“ ispreplitali, pa je čak fantastika mogla da bude otvaranje jednog novog načina mišljenja.

Ivan Vukadinović