Nenad Grujičić književnik, direktor pesničke institucije „Brankovo kolo“, harizmatični pesnik razlike - razgovarala Valentina Novković

Još kao student književnosti objavili ste dve pesničke knjige: „Maternji jezik“ (Književna omladina Srbije, Beograd, 1978) i „Linije na dlanu“ (Prosveta, Beograd, 1980). O njima je dosta pisano, pročulo se za vas, čak su i neki Vaši profesori (Slavko Gordić, Jovan Delić) sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu odmah objavili svoje tekstove o tim knjigama?

Bili su to za mene blagosloveni događaji, pojave koje su iznicale paralelno iz ne baš prijatnih trenutaka moga mladog pesnikovanja. U Novom Sadu bio sam suočen sa jednom književnom redakcijom koja je onespokojavala darovite mlade pesnike. Tu nisam lako mogao objaviti prvu knjigu. Preživljavao sam svašta sa te strane, a što je bilo u potpunoj opreci sa svetom koji sam nosio u sebi i sa prvim mojim pesmama. Zato je vest da mi prva knjiga ide u tadašnjoj beogradskoj ediciji „Pegaz“ bilo veliko okrepljenje za moju mladu dušu, pogotovo kada je o knjizi počelo naveliko da se piše u bivšoj Jugoslaviji.
I druga po redu knjiga izašla je beogradskoj „Prosveti“, u trenutku kada sam bio pod presom režima koji me je isleđivao povodom nekih tekstova koji su, u glavama islednika, asocirali na Tita, u danima posle njegove smrti, u zaustavljenom procesu štampanja studentskog književnog lista „To jest“ čiji sam bio glavni i odgovorni urednik. Izlazak „Linija na dlanu“ bila je ravnoteža negativnim silama koje su me bile pritisle na meni dotad nepoznat način. Recenzent te knjige bio je Milorad Pavić, takođe moj profesor sa fakulteta, a da pritom nisam znao za taj njegov divni gest u „Prosveti“, sve dok knjiga nije štampana i pojavila se na Sajmu knjiga. U „Prosvetinom“ katalogu pročitao sam tu recenziju i bio mnogo srećan.

Delimično ste rekli, no, kako ste se u trenutku objavljivanja prvih knjiga osećali u tadašnjem književnom i društvenom ambijentu? Vaša prva pesnička knjiga doživela je do danas četiri izdanja. Pored pomenutih profesora, o „Maternjem jeziku“ su tada pisali: Milivoj Nenin (vaš kolega s fakulteta na istoj godini), Adam Puslojić, Momčilo Popadić, Draško Ređep, Vladimir Kopicl, Vojislav Despotov, Refik Ličina, Hamdija Demirović, Ivan Negrišorac, Željko Ivanković, a potom i Pavle Popović, Miroslav Egerić, Miloš Petrović, Ranko Risojević, Mihajlo Pantić, Saša Radojčić, Nenad Šaponja, Laslo Blašković, Milutin Đuričković i drugi, sve do Rastka Lončara, današnjeg mladog pesnika.

To je bilo drugo vreme sa drugačijim koordinatama. Rano sam počeo da pišem eseje i književnu kritiku, koje sam objavljivao i čitao na promocijama, i tako zarađivao za studentski život. Nije to bila samo zarada zbog zarade, već sam tako stvorio neku vrstu štita oko sebe, iz samoga sebe. Pokazao sam kandžama oko sebe da i ja imam tigrove. Na primer, jedan kritički tekst pročitam u emisiji kulture „Spektar“ Radio Novog Sada i za to dobijem honorar. To je bila mnogo slušana emisija u celoj Jugoslaviji, jednom je čak zadržala Desanku Maksimović u jednoj robnoj kući u Beogradu da do kraja oslušne prikaz o svojoj knjizi. Zatim nastupim na čuvenoj Tribini mladih gde se promoviše ta knjiga o kojoj sam pisao, i tu potpišem ugovor i dobijem honorar. Potom, objavim tekst u beogradskoj „Književnoj reči“ ili „Letopisu Matice srpske“ i takođe dobijem honorar. Ako s tim prikazom nastupim i na televiziji, bio bi to četvrti honorar. Dakle, za studenta više nego dobro. Danas više nema tih ugovora sa tri modra indigo papira između četiri bela. Nema nikakvih ugovora. A trebalo bi da ih ima i za mlade pisce. Kad ih bude, to će značiti da su država i njene institucije uređene.

Nadajmo se da će tako biti, to bi nas sve obradovalo. Pojasnite svoj doživljaj oko neuobičajenog odjeka povodom vašeg pesničkog prvenca pre četrdeset pet godina?

Da, moja prva knjiga „Maternji jezik“ mimo svih očekivanja imala je veliki odjek. Opremom ličila je na neko mršuljavo gladno dete sa sivim rošavim licem, podsećala na posleratnu zdravstvenu plaketu-knjižicu. Međutim, pisalo se o njoj od Splita preko Sarajeva do Skopja, u Novom Sadu, Beogradu, Nišu i drugde. Za mene mladog i neiskusnog to je bilo veliko iznenađenje ali blagotvorno zadovoljstvo i duševni lek za rane stečene u susretima sa uticajnim „pesnicima“ – salijerijima koji se nisu radovali uspehu mladog pesnika. Čudilo me je sve to. Osetio sam da postoje neke sudbinske linije koje me vode ka nečem što mi talenat bogoliko daruje, a što sada naročito dobro vidim i bolje razumem.

„Da se nisam srodila već u detinjstvu sa jezičkim blagom našeg jezika, ko zna da li bih ispevala onolike melodije slične melodijama kakve se čuju u prirodi. Bez moga detinjstva ko zna da li bi bilo stvaralačko utočište, inspiracija, najprisniji životni prostor“, napisala je divna Desanka Maksimović. Kakvo je bilo Vaše detinjstvo, da li se u njemu začela klica Vašeg plodotvornog stvaralaštva? Kada ste ustvari po prvi put osetili titraj pesničkog nerva, da li se sećate prvih napisanih stihova, šta im je prethodilo?

To su iskonska i najvažnija pitanja. Kao dete, naglašeno sam osećao smenu godišnjih doba, njihovo trajanje i odlazak, smenu njihovu, mirise râne ili kasne jeseni, na primer, i nešto što se razumom ne može objasniti, neki nemušti jezik u kontaktu sa neizrecivim kao lepotom koja radosno nadima prsa i celo biće. Rođen u Pančevu, u nekolikim selidbama, već kao četvorogodišnje dete, u Šajkašu, u Bačkoj, opažao sam svet oko sebe, uzbuđeno i taktilno. Pamtim ravničarske krive dudove, kukuruzišta pod košavom, tzv. zabijačke sa šurenjem svinja u drvenom koritu, klikere u prašini i – različita godišnja doba, naročito veliki sneg u ravnici viši od mene deteta.

U šestoj Vašoj godini porodica se vraća u svoj zavičaj, u Bosansku krajinu, potpuno menjate ambijent, upisujete prvi razred, čujete novi naglasak, deca pričaju ijekavski?

Povratkom s roditeljima u njihov zavičaj, u Bosansku krajinu, u Prijedor, upisavši prvi razred u Gomjenici u Potkozarju, mom drugom zavičaju ustvari, do zgrade škole peške talasastim pribrežjima, prolazio sam kraj jednog šuštavog šumarka (hoće li neko izleteti na mene?), pa preko pruge, ili, pak, ispod vijadukta čekajući da voz protutnji iznad dečjih glava što posmatraju buku čeličnih točkova, pa dalje kraj živica i grmlja, iz kojih iskoči divlji zec ili fazan sa raširenom lepezom rajskih boja.
Govorio sam ekavski i to je čudilo pa i zasmejavalo mlađane Krajišnike. Međutim ubrzo sam i sam prihvatio lepu ijekavicu. Fascinirala me je potkozarska priroda. Na puteljcima – do reke ispod krošanja s pticama i njihovim božanskim cvrkutima, na obali pored opalog rosnog lišća jutrima, već suvog u podne ili sumrak. Isto tako, i – ta drugačija krajiška zima na proplancima sa prvim pahuljama, mrazom na išaranim prozorima, sa poledicom na prtinama do rečice na čijem debelom ledu šlicuramo sa, za tu priliku napravljenim klizaljkama, od debele žice. Jednom je pukao led uz obalu, srećom sam dohvatio povijenu granu žalosne vrbe i mokar do grla otrčao majci na brigu.

Zima, pejsaži i događaji tokom njenog trajanja su vas očigledno zanosili i nadahnjivali. Opišite nam proleće i leto u Gomjenici i Prijedoru?

Proleće sa ptičjim zvucima, sunčanim laticama tek pupalih cvetova na granama trešanja, jabuka i šljiva, s majkom koja okopava gredice i sadi krompir, spušta u crnicu semenke paradajza i pasulja, s ocem pevačem i majstorom kaca i bačava, u zvučnom dvorištu detinjstva. Pogled na Kozaru, u leto sa dečjom cikom i grajom pored starih mlinova na rečici Gomjenici što se uliva u Sanu, pa pecanje klenova, zlatica, deverika, linjaka, kostreša i štuka. U kasno zvezdano veče bacao sam pogled preko punog meseca, sa protrnućem celog bića od neke čudne bojazni, bolje reći straha pre tim beskrajem. Naglo sam sklanjao glavu pred ogromnom tajnom zvedarnika i zvezdom-padalicom koja se ustremila na mene.

Kad ste napisali, to jest objavili svoje prve školske pesme?

Pisao sam od drugog razreda osnovne škole. Moje prve dve pesme bile su o pčeli i vilinom konjicu, u školskom listu „Pionir“ u Prijedoru. Sećam se da je u razred ušla nastavnica i donela pet primeraka tog školskog lista izvučenog na šapirografu. Jedini sam iz razreda imao tu objavljene pesme, i to dve. Međutim, nastavnica mi nije dala primerak već je nasumce otvarala školski dnevnik i čitala imena srećnika. Smatrao sam to nepravdom. Tek u petom otvaranju dnevnika, gle, čulo se i moje ime. Mojoj sreći nije bilo kraja. U potonjim selidbama, zagubio sam taj primerak, tragam za njim, ne uspevam ga pronaći. Čak sam zvao i školu u Prijedoru, rekli su mi da to više ne postoji. U tim nevinim pesmama, bilo je nekog inicijalnog svetla, nečeg prvotnog što intuitivno nudi rešenje o božanskom poretku stvari i pojava: o načinu kako vilin konjic leti, o pčeli, cvetu i nastanku meda. Kasnije sam, kao srednjoškolac, iz Prijedora objavljivao pesme u beogradskim nedeljnim listovima „Front“ i „Mladost“ kod Branislava Petrovića i Dragomira Brajkovića, listovima koji su u velikom broju stizali na školske klupe u celoj Jugoslaviji.

Dolaskom na studije književnosti u Novi Sad, ponovo se ustvari vraćate u Vojvodinu. A 1979. godine, u listu „Politika“, u prestižnoj rubrici „Ovo je bila njihova godina“ (Mladi koji dolaze), izabrani ste za najuspešnijeg mladog pesnika u Jugoslaviji, zajedno sa generacijskim vrsnicima iz drugih oblasti (Emir Kusturica, režiser, Nataša Veljković, pijanista,Todor Kuljić, sociolog, Merima Isaković, glumica, Stane Jagodič, slikar). Šta vam je to značilo, i opšte šta nagrade predstavljaju mladom stvaraocu, mogu li da budu i kamen spoticanja?

Novinar Vlado Mićunović, dopisnik Politike iz Novog Sada, pronašao me je kao studenta, kod tetke u baraci gde sam stanovao tik uz kanal Dunav-Tisa- Dunav. Saopštio mi je nesvakidašnju vest i tražio od mene izjavu i fotografiju za novine. Nakon par dana, 31. decembra 1979. godine pojavila se novogodišnja „Politika“ sa portretima mladih umetnika iz cele Jugoslavije. Sećam se tog hladnog jutra, išao sam u centar Novog Sada da kupim Politiku. Sve to bilo je novo za mene, ali sam osećao da mi pripada po nekoj pravdi. S novinama pod pazuhom, naišao sam na pesnika Radeta Tomića (danas postoji nagrada s njegovim imenom), koji se iskreno obradovao.

Da li su i kako vaši roditelji čuli za tu vest u Bosanskoj krajini? Kako ste se osećali, da li ste znali da već tada na velika vrata započinje vaš pesnički život?

Jesu, čuli su, dabome. Moje roditelje u Prijedoru zvali su poznanici iz Zagreba da pitaju da li sam to ja – njihov sin. Iako nije bilo tzv. društvenih mreža i novih medija, ta vest se proširila brzo, ali nekako prirodnije, ljudskije, ne vrtoglavo i demonski živčano kao na socijalnim mrežama. Da biste kao mlad pesnik razumeli takvo priznanje morate želeti celim bićem da se bavite književnošću, da to bude vaša sudbina, da vas ne bi uzgordila takva nagrada, da ustvari ima nešto dragocenije što joj prethodi, čisto nadahnuće, stvaralačka radost i sreća. A sve prati „borba neprestana“. Izrana sam shvatio da književnost nije što i književni život.

Koje knjige su obeležile Vaše stvaralačko sazrevanje, da li se nekim od svojih knjiga vraćate, na koji način ih sada doživljavate?

Kao što rekosmo, već na startu knjiga pesama „Maternji jezik“, za koju je rečeno da je ustvari napisana iskustvom starca na kraju njegovog životnog i pesničkog iskustva, nastajala je intuicijom mladića od dvadeset i koju godinu. Potrebno je znati da sam prvo studirao mašinstvo, napustio pa upisao književnost. To je posebno iskustvo i zahteva neku drugu priliku za višesatni razgovor. Neke moje pesničke knjige bile su napadane iz neknjiževnih razloga, zbrzano i bogohulno, u dnevnim listovima. Međutim, to obično ide u korist pesniku. No trebalo je to izdržati, što reče jedan stariji pesnik na promociji te napadnute knjige sonetnih venaca, a uspeo sam zahvaljujući nebeskoj radosti koja se neprestano umnožavala u mome biću i racionalno raspodeljivala na svim nivoima. Tako je, na primer, „Pusta sreća“, knjiga sonetnih venaca, posvećenih Mariji Balkovoj, doživela nekoliko izdanja, ovenčana značajnom nagradom za knjigu godine, i postala predmetom novih pogleda i stručnih analiza, kao i nedavno na Okruglom stolu posvećenom mome stvaralašttvu.

Na srpskom književnom nebu prisutni ste pet decenija. „Poezija je svesnost o svetu, poseban način odnošenja prema stvarnosti“, napisao je Andrej Tarkovski u knjizi „Vajanje u vremenu“. Mogli bismo Vas nazvati harizmatičnim pesnikom razlike s obzirom da imate moć nepredvidivog otvaranja žanrovsko-zanatskih i tematsko-motivskih svetova. Na koji način doživljavate poeziju, iz kojih prostora ona dolazi, kakva je njena uloga u savremenom svetu?

Pesnički jezik je „drugi jezik“, to volim od rane mladosti da govorim. Ne možete ga koristiti bez urođenog talenta i potom stečene zanatske veštine. Poezija dolazi iz davno podignutih vrtova maternjega jezika, i ona se neprestano obnavlja i podmlađuje u novim zasadima, u sprezi sa stvarnošću koai nas neprestano začikava. S obzirom da je poezija privilegija maternje melodije, ona traži potpunu predanost korenima duha kojima pripadate. S druge strane, poezija ima univerzalne znake i besmrtna je. Ona nikad neće prestati da diše i živi. Zalud joj proriču kraj čak i sami „pesnici“. I zalud govore nedovršeni duhovi da ovo nije vreme pesnika. Naprotiv, prava poezija je nadvremena, ona se gnezdi, buja i leti u svakom vremenu. To pitanje kraja umetnosti nikad nisam postavio ni sebi ni drugima, smatram ga svojinom slabića, kukavica i netalenata.

Pre tri godine dobili ste Kočićevu nagradu Grada Banjaluka za ukupno književno delo. Među dosadašnjim dobitnicima ove prestižne nagrade nalaze se Milorad Pavić, Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihailović, Stevan Tontić, Ranko Risojević, Milovan Vitezović i drugi. Zanimljivo je da je i čuveni Kočićev prvenac „S planine ispod planine“, zbirka priča, štampan u Srpskoj manastirskoj štampariji u Sremskim Karlovcima, a izdavač je bio u Beču. Svojim životom i delom Petar Kočić je prizivao na borbu za slobodu i pravdu, žrtvovanje za ideje koje ka njima vode. Da li je vreme u kom živimo sposobno da prepozna vrednosti za koje se Kočić borio? I šta Vama, lično, znači ova nagrada?

To je osobena nagrada, ona prava – s Kočićevim imenom. Čovek i pisac poput Petra Kočića danas je reprezentativni karakter srpskoga naroda koji se opire okupaciji i stavljanju jarma na vrat. Takvi pisci su retki, svesni svoje žrtve i vere u narod u znaku sentence: vox populi, vox dei. Naše vreme je izvrnuta čarapa smisla. Mediji su razbucali prirodu čovekove percepcije sveta. Gledamo ubijenu decu, žene i nemoćne – kao da posmatramo neki film, toliko smo otupeli na slike s ekrana koji nas udaljava od stvarnosti. Umesto da cela planeta stane, da se bar jedan dan, dva, tri ili više, u svim zemljama zaustave zemni poslovi, i time gromko apeluje da stane varvarski rat s najmodernijim oružjima, a s njima budu ugašeni i prizori i sile pakla na zemlji, mi saučestvujemo u tragedijama biblijskih razmera time što se navikavamo na zlo čekajući ustvari da se i nama slično dogodi. Neverovatna mentalna otupelost i umna ograničenost čoveka u 21. veku. I, doživeli smo mnogo toga sličnog kao narod u 20. veku. Otuda, ma kako to neko razumeo, svako je odgovoran za hiljade tona aktiviranog oružja i izručenog eksploziva i bombi na nevinu čeljad.

Ove godine, pomenusmo, održan je i Okrugli sto na temu Vašeg stvaralaštva u Spomen biblioteci Karlovačke gimnazije, a upriličen povodom tri jubileja: 50 godina od objavljivanja prve pesme i 45 godina od štampanja prve knjige i 40, godina od dolaska u Brankovo kolo i saradnje sa najstarijom gimnazijom u kojoj se Aleksije Radičević školovao (1835-1841). U kojoj meri se Vaš pogled na svet i stvaralaštvo izmenio tokom pola veka kreativnog rada?

Postoji neka konstanta, to je ono što ste veoma mladi prepoznali u svom daru, stekli svest o njemu. Tako dolazi do usavršavanja i ulaska u druge književne rodove i žanrove. Smatram da svaki dobar pesnik može da piše prozu, drame, eseje, polemike, kritike i drugo. Što se poezije tiče, moje iskustvo se grana u dva krupna pravca, u zone slobodnog i vezanog stiha. Da, poezija je reka sa dve obale, to je prirodno okruženje matice. Kada pesnik postane toga svestan, on više ne piše, već peva. A teme i motivi mogu biti najraznovrsniji, nema granice u tome.

Aleksandar Jeljčaninov je u knjizi, „Dnevnik ruskog sveštenika“, napisao: „Verski element posustaje, dok dramski efekti rastu sve više i više; plamen u dušama ljudi se gasi, dok pozlaćeni ukrasi i električni lusteri sijaju sve jače“, da li i Vi imate takav utisak?

Moglo bi se tako reći. Kao da se iza svih tih prelestnih ukrasa i vatrometa ceri kraj sveta. Novi mediji i tehnologije nisu primereni ljudskoj prirodi, kao da dolaze iz onkraja, iz tartara – pakla za paganske bogove. Sve je to ogromni Judin poljubac iliti, pak, prokleti darovi Danajaca.

Pored Kočićeve nagrade za ukupno stvaralaštvo, dobitnik ste još nekoliko priznanja za životno delo i ukupan književni opus: „Velika bazjaška povelja“ u Rumuniji, „Povelja Grada Sremskih Karlovaca“ i „Zlatni Orfej“ „Zlatni prsten“ (Skopje), nagrada Akademije „Ivo Andrić“, „Braća Micić“, „Pavle Marković Adamov“, „Sava Mrkalj“, „Vaso Pelagić“ i druge. Laureat ste i nagrada sa imenima Branka Radičevića, Vuka Karadžića, Milana Rakića, Skendera Kulenovića, Lazara Vučkovića i drugih. Da li su istočnici inspiracije danas drugačiji od onih s početka stvaranja?

Prvo visoko priznanje (1978) bila je Brankova nagrada Matice srpske, bio sam student druge godine književnosti. Potom su nagrade usledile nekim prirodnim tokom, naprosto su me pratile tokom cele karijere. Međutim, nisu nagrade nešto naročito, one su samo trenutni blesak jedne putanje, tragovi koji svetlucaju za zemnoga života. Po odlasku sa ovoga sveta, one nemaju takvu snagu, sve na kraju zavisi od jačine čistog dela. Niko se ne pita koje je nagrade Miloš Crnjanski dobio za poemu „Stražilovo“, jer je ona nadvremena i nije okovana zemaljskim gresima, nadutim grabežom, na primer.

Na čelu ste pesničke institucije Brankovo kolo u Sremskim Karlovcima, koja ima dve manifestacije: martovske „Prolećne Brankove dane“ i septembarsko „Brankovo kolo“ kada se uručuje nagrada „Stražilovo“, stara pola stoleća, za najbolju pesničku knjigu u izdanju Brankovog kola. U proleće se dodeljuje renomirana nagrada „Pečat varoši sremsko karlovačke“, stara pedeset sedam godina. Privilegija je ali i velika odgovornost biti na čelu jedne ovakve institucije. Sa kakvim se sve iskušenjima Brankovo kolo susretalo od osnivanja do danas?

Uvek je to borba sa birokratskom hladnoćom i šalterskim ograničenjima. Međutim, to je veličanstvena misija u vremenu, koja je evo došla do proslave dvestote godišnjice rođenja Branka Radičevića, što je nesvakidašnji događaj. Brankovo kolo je uvek vodilo računa o imenu koje nosi, o stražilovskom kultu Branka Radičevića, ne samo o afimisanim, već i o mladim pesnicima i glumcima, muzičarima i slikarima, filozofima i duhovnicima, a sve u službi slavljenja poezije i duha. Ambijent i simboli Stražilova, Sremskih Karlovaca i Novog Sada predstavljaju retkost na mapi srpske kulture i u ovom delu Evrope.

Precizno, od 1972. godine festival Brankovo kolo čuva sećanje na velikog romantičarskog pesnika i pomaže mladim poetama i umetnicima da krenu svojim, često u stvarnosti trnovitim putem. Nebrojeno mnogo sadržaja i programa podigli su Brankovo kolo na visoki pijedestal, do samoga brenda srpske kulture. Radeći u Brankovom kolu, decenijama ste posvećeno doprinosili vrhunskom razvoju srpske kulture. Nastupila je godina kada cela naša država počinje da obeležava 200. godišnjicu rođenja Branka Radičevića. Šta biste posavetovali onima koji su tek zakoračili ili imaju nameru da se otisnu u pesničke i umetničke vode?

To je ogromna godišnjica koju retki mogu krajičkom svoga zemnog života dohvatiti s obzirom da se ona javlja jednom u stotinu godina. Kroz Brankovo kolo su prolazili i prolaze najistaknutiji i najobdareniji pesnici, umetnici, filozofi i duhovnici. Talentovanog mladog pesnika treba iskreno podržati, da on to oseti i prepozna, sačuvati ga od grube reči i negiranja. Omogućiti mu nastupe s uglednim pesnicima, nagraditi ga na početku karijere. Naravno, tu je i celo društvo i njegov sistem koji moraju institucionalno prepoznati talenat i dati mu krila. Ostalo sve zavisi od mladog karaktera, snage i svesti o sopstvenom daru i putu.

Brankovo kolo uživa ugled kao brend srpske pesničke i kulturne scene. Na vašem čelu ono je dalo i daje vrhunski doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i regionu. Nedavno je u jednom intervju, ministarka kulture Maja Gojković, govoreći o obnovi i razvoju Sremskih Karlovaca, stavila Brankovo kolo na prvo mesto. U znaku svega toga, šta novo i vrhunsko radite za pomenutu 200. godišnjicu rođenja Branka Radičevića?

Zahvaljujem na komplimentima. Često koristim i pratim u životu jednu srpsku narodnu poslovicu: „U sreći se ne uznosi, u nesreći ne padaj.“ Trenutno privodim kraju antologiju pesama o Branku Radičeviću, koja će biti moj i Brankovoga kola važan doprinos proslavi 200. godišnjice rođenja slavnoga Branka Radičevića. Uz predgovor i pogovor, u antologiji će biti zastupljeno preko stotinu dvadeset pesnika koji su svoje pesme posvetili „slavuju srpske poezije“ Branku Radičeviću. Pored ostalih to su: Njegoš, Zmaj, Petar Preradović, Laza Kostić, Ljubomir Nenadović, Aleksa Šantić, Stojan Novaković, Marko Car, Avdo Karabegović, Svetozar Ćorović, Milutin Bojić, Stanislav Vinaver, Desanka Maksimović, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Dragutin Tadijanović, Skender Kulenović, Vladimir Nazor, Branko Ćopić, Slavko Vukosavljević, Branko Miljković, Mira Alečković, Stevan Raičković, Matija Bećković, Momir Vojvodić, Rajko Petrov Nogo, Krstivoje Ilić, Ranko Jovović, Ranko Risojević, Milosav Tešić, Milan Nenadić, Anđelko Anušić, Slavomir Gvozdenović, Ivan Negrišorac, Radoman Kanjevac, Danilo Jokanović, Igor Mirović, Dragica Stojanović, Veroljub Vukašinović, Jelena Aleksić, Damir Malešev, Maja Belegišanin i drugi, sve do najmlađeg Rastka Lončara.

„Dobru pesmu svako može da napiše, po jednu. Ali, liriku ima samo pesnik“, napisao je Hamvaš. Na koji način doživljavate pesnika, kakvom vidite savremenu pesničku scenu?

Pesnika možete prepoznati po mnogo čemu, najpre po tome koliko veruje u sebe – da ne klone na prvim preprekama, da ne odustane od sebe samog. To mora biti snaga veća od stepena koji običan čovek očekuje. Naprosto, mlad pesnik već u startu mora pokazati svoju razliku i harizmu. Savremena pesnička scena je u suštini bogata, ne prestaju da se javljaju talenti, i nikad neće prestati. Poezija živi, i te kako. Tu su se upetljali i mediji, društvene mreže, ubrzana tehologija novoga vremena. Sve je to dobro za mogućnost upoznavanja i međusobnog čitanja i slušanja. Međutim, predati se samo tome nije dobro, jer novi mediji mogu na dosad neviđene načine rasplamsati ambicije i zapetljati zdravog čoveka, mogu ga natovariti raznim glupostima i nebitnim stvarima, i mogu razvejati sve ono u čoveku što poseduju prirodnost i meru. Pojavom svega toga, Gari Kasparov, bivši prvak sveta u šahu, rekao je da je to sve lepo, ali ne znamo kuda vodi.

Šta je najvažnije za mladog darovitog pesnika u našem vremenu?

Bitno je razumeti da talenat ne zavisi od nekog novog medijuma, takozvanog nosača teksta, slike i zvuka, u kojima će biti pohranjen i emitovan. Mediji mogu da se smenjuju, prestižu i poništavaju, ali talenat je konstanta, on ne zavisi od tzv. platforme, talenat poseduješ ili ne poseduješ. On je potpuno go, čist i nepatvoren – od Boga. A onda dolazi ono što mladim pesnicima redovno govorim i savetujem – da neguju talenat za talenat, da što pre steknu i na javnoj sceni ispolje svoj dar o uruđenom daru i stečenom zanatu, da pokažu moć artikulacije sopstvenoga talenta u stvarnom životu.

Nenad Grujičić