Власта Ценић, песник „Уметност оплемењује и уздиже човека“ - разговарала Валентина Новковић

У књижевности сте четири деценије, прву песничку књигу „Песникиња ласта“,  објавили сте 1987. Када сте први пут осетили потребу да утиске о свету и сами запишете?

Писци се роде баш тамо где треба и где им личи. Ја сам се родио у најлепшем селу на свету, Топличком  Кочану, под живописним брдом Рујник, одакле се, као на платну, види загрљај трију река,  Топлице, Пусте реке и Јужне Мораве,  једног  четвртка 10. октобра 1957. године, „баш кад је локал од станицу поодија”. Језик је жива материја. Оног језика мог детињства има све мање, губи се, и ја га чувам једино у песмама и сећању. Тако су настале све моје песме, као сећања на босоноге дане детињства. Не сећам се првих песама. Али се сећам да сам многе домаће задатке писао стиховима. Како у основној, тако у средњој школи. Озбиљније  писање кренуло је када сам се запослио у школи у којој сам био ђак, у школи у Дољевцу, када сам пожелео да ђацима приближим граматику и онда сам писао песме о граматичким појмовима. На пример: Вокатив, Епитет и жена му Епитетка... Уз риму се лакше науче правила. И полако су кренула стидљива казивања тих рима и на књижевним вечерима и пут је био отворен. Само је требало корачати чвршће и наћи свој правац. Можда је мени било теже, јер ја сам дете села, једног пољопривредног краја. Међутим, сваки песник је свет за себе. Не треба песнике  рангирати по местима рођења или стварања. Нажалост, ми из малих средина не можемо да се наметнемо метрополи, да заједнички делимо погачу песничке судбине на једнаке делове. А провинција у стваралаштву не постоји! Постоји само дело и аутор му, па макар живео на 8. спрату велеградског солитера или, као ја, на југу Србије,  па још у селу. Сада након 35 година књижевног стварања могу с поносом рећи да сам се изборио с муком за снажан осећај припадности и мом Кочану, и мом Нишу, и мојој Србији, па и шире.

„Детињство и оно што смо у њему доживели збиља је извор свих наших снага и инспирација. Лепоту којој смо се тада дивили не помрачи ниједна с којом се после сретамо“, написала је Десанка Максимовић. Какво је било Ваше детињство, да ли се у њему зачела клица Вашег плодотворног стваралаштва за децу?

У животу сваког клиње мајке прве песникиње! Моја мајка Јаворка изучила је само четири разреда основне школе, али је рођени песник: прича са травкама, биљкама, животињкама, у дворишту, у пољу... Недавно сам пронашао свој дневник из детињства. А у њему и ово:

 „Данас сам са мамом и татом садио кукуруз. Мајка је видела већ пораслу стабљику ражи. Откинула је, разгрнула листиће и – пољубила!“

Мајка је моје срце претворила одмалена у жижу. Моје песме су одсјаји те притајене лирске искре.

И мој отац Никола, Коле је, као и сви јужњаци,  био изузетно осећајан, али некако окренут себи. Никада ме није загрлио, али није ни подигао руку на ме. Врло шкрт на речима. Међутим, умео је да у посебним приликама и пред посебним људима буде и врло духовит, да се шали без осмеха.

„И мој татко осмех има,  ал’ га чува, не га аби,

ко одéло за стојáње,  ко винó за дани благи.“ 

Стално ми је доносио шаљиве приче из радничког воза, приче са нишких улица, народне умотворине које је чуо од својих другара у наранџастим радничким блузама. Ја сам их све записивао и пунио врећу сабирницу народног блага дољевачког краја. Још памтим једну народну причу у којој су главни ликови два брата. Били сиромашни, али несложни, те решише да се поделе, па да свако за себе тече богатство. Од имовине имали су само две куке што се бакрачи (котлови) вешају о њих. Старији брат овако изврши поделу: „Евé, бате, КУКУ ТЕБЕ, а КУКУ И МЕНЕ!“ Такве народне мудрости слао сам Радио Београду и Јовану Алексићу за емисије „Село весело“ и „Клуб раноранилаца“. Тих дана радио је био огромно чудо у нашој кући, а његова сестра телевизија била је за наш кућни буџет само сан. Можда су баш ове очеве приче и сарадња са радијом утицали да цео живот посветим усменој књижевности и матерњем говору. Записати народну песму, причу или пословицу из давних времена равно је победи. Побеђено је време, заборав. Тада сам себе, не знајући, припремао за будуће стваралаштво на дијалекту. Тако сам открио говор непоновљиве лепоте, речи лепе и прелепе, знане а заборављене и поново откривене, живе и неуништиве, светиљке из неких тамних нама непознатих предела, као корење, као трава троскот која расте поред путева а неуништва је.

У свему томе леже клице мог стваралаштва.

Који аутори су обележили Ваше детињство, младост, стваралачко сазревање? Да ли је неко од тих аутора био повод да се и сами упустите у немирне књижевне воде?

За моје књижевно сазревање најбитнији су били кућа и школа, моји дивни учитељи. Моје родно Кочане је учитељско село. Дало је стотину учитеља! Право чудо. А моју улицу зовем Свезнајућа: учу има свака друга кућа. Паметна је ко књига, ко свеска. Како не би кад је учитељска! Друге мâле крушкама се хвале, ил' се горде кад им шљиве роде. У мојој се чуда догађају, јер уче се стално рађају. Моји учитељи Миодраг и Евица Станковић били су ми узори. „Баш бих могао и ја бити уча! Тако бих испунио очев савет и остварио му жељу да има ученог сина.“ Тако и би. Учитељица је дивно читала све текстове из читанки. Био сам њен рецитатор. И сад памтим први наступ, казивао сам песму „Пролећно буђење“, не знам аутора. А онда сам полако улазио у свет књижевности, прво кроз „Дечје новине“ и „Веселу свеску“, изузетне дечје часописе оног доба, а затим сусрет са дољевачком библиотеком и песмама Добрице Ерића. Он је мој узор. Био и остао. Од њега сам научио како треба да песме казујем а не да их читам деци, од њега сам научио да стихови треба да теку као река, једноставно, природно, да свако помисли како и он може слично смислити. Од њега сам научио да певам о традицији. Моји узори су народна поезија и народни песник Добрица Ерић. Од њих сам научио да песма мора бити цела лепа, да стихови теку лагано, у ритму природе… Имао сам срећу и част да са Ерићем путујем широм Србије небројено пута. То бележим у награду коју ми је живот дао, бележим у празничне дане. Песник мора бити, пре свега, добар човек. Тако ће бити и добар песник. Он, наш неумрли Добрица, био је то. Имати узора је важно кад си млад, почетник, а онда пронађеш свој пут. Будеш препознатљив, имаш свој рукопис, своју поетику. Радујем се када ми кажу да се моје песме препознају. Верујем да то није само због дијалекта. Песма на дијалекту мора бити и поезија, а не само језик. У њиховом споју је лепота такве песме.

Душко Радовић је написао: „Писати за децу исто је као писати за одрасле – само мало теже.“. На који начин доживљавате књижевност за децу након 24 објављене књиге? Да ли је одговорност коју осећате док стварате књижевност за децу већа?

Не волим поделу на књижевност за децу и књижевност за одрасле. Подједнака је одговорност писати за све узрасте. За децу је можда и већа. Деца су најбољи и најстрожи  критичари. Њих не можете преварити лепим речима. Они вам, како то чине старији, неће аплаудирати из куртоазије. Они ће галамити, смејати се, причати уколико им нисте занимљиви. Зато у писању за децу писац мора бити искрен, занимљив, ведар, духовит... Много захтева, али вам се деца најбоље обрадују.

По струци сте професор југословенске књижевности и српског језика, цео радни век сте провели у просвети, у основној школи „Вук Караџић“ у Дољевцу. Да ли се сећате прве генерације ученика, шта се у односу деце према наставницима и учењу променило од првих година рада у школи до завршетка радног века?

Деца су деца, иста у свим временима, на свим меридијанима. Радознала, маштовита, неуморна…  Мада, морам признати да су се деца овог 21. века почела мењати. (Или ја старим?) Све је мање оних који читају. Али, то је изазов за библиотекаре, учитеље и професоре књижевности. Да их усмеримо, да афирмишемо лепоту књижевне уметности. Снагу писане речи. У ери информационих технологија, морамо се сви борити да књига у класичном облику преживи. Ја верујем у то! Зато је из моје чаробне торбе сваког дана док сам радио извиривала нека занимљива књига. Деца воле да виде свог наставника како се дружи са књигом. Повратак домаћој лектири, прави избор, књиге по мери детета 21. века, спас од кича и неукуса, пажљив приступ, помирити модерно и традиционално и биће више читача - малишана, а то је неизмерно богатство. Трудио сам се да ми настава буде пуна ведрине, радосних тренутака истраживања, кроз драмске форме,,, И тако сам радио до краја радног века. Деца воле такву наставу. Однос према учењу сам морао прилагођавати и времену у коме живимо. Научио сам да употребљавам сва средства модерног деоба, јер и то захтева ово време.

Многи истакнути књижевници су писали о Вашем стваралаштву: Недељко Попадић, Перо Зубац, Мошо Одаловић, Тоде Николетић и други. Лауреат сте бројних значајних књижевних награда. На шта сте најпоноснији када је Ваше стваралаштво у питању, да ли су то награде или нешто друго?

Некако пред сам крај каријере за катедром окитише ме двема наградама: титулом Најбољи наставник са простора бивше Југославије и Најбољи едукатор Србије. Радујем се због тога, јер својим примером млађим колегама показујем да се креативношћу, бескрајном љубављу према послу, може постићи много. Пре свега да вам буде лепо на послу. Ево и у овим сребрнокосим данима окитише ме Златном значком Културно просветне заједнице Србије, за, како пише у образложењу: „за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе.“ Од награде до нагрде танка је нит. Награде су добродошле, али оне су само подстицај за даљи рад. Не очекујте да вас средина увек одушевљено прихвати док се смешкате са признањем, јер ви то нисте радили за награду, већ је то ваш начин живота и  рада. Само напред! Успех се никада не опрашта… Морам рећи да ми је највећа награда осмех дечији, аплауз на крају дружења, путовања на крилима песме и подвлачим, познанства са великанима српске књижевности за децу. Путовати са њима, казивати песме раме уз раме са једним Ерићем, Ршумом, Трифуновићем, Зупцем,  Одаловићем, па то је привилегија.

Како настају Ваше песме, да ли су плод инспирације или промишљања?

Пишем срцем, а не главом. Све своје песме знам напамет. И деци их казујем храбро стојећи пред њима. Тајна је у начину стварања, када пишем – то пролази кроз главу. Пишем у ходу, на путу до школе или из школе, тако да то остане забележено. Лако је запамтити, јер све то иде једно за другим, нема ту никаквог прескакања. Моје песме су заправо приче и ја само пратим причу која је обликована у стих. Старомодан сам човек који воли риму и строфу. Инспирација ми је живот, а како старим, надахнуће су ми и  сећања. „Моје косе беле, зечје, али ми је срце дечје!“ Пишући о детињству, опет проживљавам све радости и туге тог најлепшег доба сваког човека.

„Права уметност мора бити учитељ, васпитач и борац за напредак човечанства“, написала је Надежда Петровић. На који начин доживљавате уметност, посебно књижевност?

Наука олакшава живот човеку, а уметност га улепшава. Важно је и једно и друго људско стваралаштво.  Велики уметник речи Иво Андрић је младим људима једном поручио: „На темељима животне стварности и разума подижите зграду живота, али  оставите увек један  прозор у пределе уметности.“  Она је врло важна човеку. Као што је сваком јелу неопходно мало соли међу прстима, да му да укус и да га сачува од кварења. Уметност не квари човека, него га оплемењује и уздиже, чини суптилнијим и јачим у животној борби, чини духовно снажнијим. И не само литература, уметност, уопште, врло је важна за мој  живот. Волео бих да тако буде и за сваког човека.

У свету се од 2. априла 1967. године прославља Међународни дан дечје књиге. На тај дан је 1805. рођен Ханс Кристијан Андерсен, дански књижевник и прослављени писац за децу. Међународни дан дечје књижевности се прославља са циљем да се промовише дечја књижевност и читање, као и да се скрене пажња јавности на потребе најмлађих читалаца. Да ли књижевност за децу у Србији има место које јој припада или је, на неки начин, маргинализована?

Српска књижевност за децу је најбоља на свету! Потписујем. Почели смо са Змајем, а онда за њим имамо колону змајева, великана писане речи за децу. Можда би требало да је више поштујемо и ценимо. Велика је њена улога у васпитању деце. Књиге за децу би морале да буду јефтиније и приступачније свакој породици.

Годинама сакупљате  народно благо бољевачког краја, пишете и поезију за децу на призренско-тимочком дијалекту, Ваша књига „Бате ће се жени“, писана је на дијалекту Вашег села Кочана, призренско-јужноморавски тип призренско-тимочког дијалекта. Дијалекат је, на неки начин, наша лична карта, треба да га негујемо, наш је завичај у језику. Да ли је дијалекат довољно заступљен у књижевности, какав је однос књижевног језика према делима на дијалекту?

У српској поезији за децу мало је књига написаних на дијалекту. Један од разлога је страх песника и несигурност у смислу како ће деца прихватити поезију у којој је много заборављених речи. Ово се посебно односи на младе читаоце који живе у урбаној средини, те је разумљиво да је пријем дијалекатске поезије отежан. Међутим, ја сматрам да то није непремостива препрека. На крају књиге треба деци понудити речник заборављених речи. Или ЦД са аутентичним казивањем стихова, како би утисак био потпун,  или унети код у књизи за слушање књиге. Књиге „Бате ће се жени“ и „Село сас један падеж“ имају и QR код па се могу и слушати целе. Ево адресе за Ваше читаоце. https://www.nbleskovac.rs/audio-knjige/bate-ce-se-zeni/    и         http://bibliotekalazarevac.org.rs/vlasta_cenic/

Већ четири деценије дружим се са децом и села и града, чак и ван наше земље, и могу са поносом рећи да деца воле да чују тај архаичан звук. Можда не разумеју сваку реч, али осете мелодију, ритам, ведрину.

У одбрану употребе народног језика, наводим податак да су најгледаније хумористичке серије на телевизији управо оне у којима главни јунаци говоре својим матерњим језиком.

Многи такви јунаци омиљени су одраслима, али и деци. Књижевност на дијалекту – али за децу, одавно је присутна у хрватској књижевности. Песама за децу на дијалекту има и у њиховим читанкама и лектири за основну школу. То није случај са српском књижевношћу. Зато ме је окрилатио Добрица Ерић када је у једном новинском интервјуу, наводећи групу писаца који су стасали за лектиру, навео и моје име. У овом миленијуму, чини се, да ће дијалекатска књижевност све више бити насушна потреба, јер прошлост је неумољива, а заборав је погубан за национални идентитет, не само српског народа.

Сећам се речи драгог професора Славољуба Обрадовића, који ће нам махнути иза неког облака: „Писати на дијалекту значи исто што и призивати речи, тражити их испод пепела заборава, на местима где су, недужне, заноћиле и замрле, извлачити их поново на светлост, удахњивати им живот који су некада живеле. Тако, тим мукотрпним откривањем језичког блага и складањем заборављених речи у песму, дијалекатска поезија постаје метафора продужених асоцијација, а песници потврђују да управо те речи из безмерне даљине и даље носе у себи експресивно значење.“

Писац дијалекатске књижевности не измишља језик, он се само служи говором свога народа.

Ова књижевност обнавља значење и лепоту језика и потврђује да праве речи не нестају заувек. Оне су на дохвату ако песник има довољно слуха да их чује и у тишини која их је оковала и удаљила од човека. Узалуд нам покаткад стара реч, како би рекао Стеван Раичковић, „бруји под челом“ кад се стидимо да је употребимо, те тако свесно одбацујемо језик који је завештање које су нам у наслеђе оставили преци. То завештање као амајлију чувам пишући говором свог детињства. Почео сам тачно пре 35 година, када сам пожелео да опишем своје босоноге дане. Сасвим природно ми је било да морам користити језик куће, језик кочанских сокака, јер само тако могу у потпуности да дочарам звуке, мирисе и слике тог бескрајног детињства. То завештање преносим данашњој генерацији мога унука Новака: да уче књижевни језик, али да се не стиде матерњег језика!

„Никада немојте деци давати књиге које не бисте и сами читали“, сматрао је Џ. Бернард Шо. Шта бисте посаветовали родитељима, према којим критеријумима се вреднује квалитетно штиво за децу?

И сậм Душан Радовић је још далеке 1969. истакао следеће: „Кад се говори о томе да ли литература треба или не треба да васпитава, под васпитањем се увек подразумевају две-три категорије, а нико не мисли о томе да учити децу да мисле и да се изражавају такође представља врло важан педагошки задатак... Ако смо научили децу да мисле, онда смо их оспособили да се сналазе у различитим животним ситуацијама, не литерарним, него баш животним.” Наравно, задатак књиге није да децу само поучава и саветује, него да изазива код њих посебну заинтересованост, разгаљује њихово детињство. Таква дела треба бирати деци.

Иако сте завршили радни век не да не мирујете већ сте, чини се, активнији него раније. Можете ли нам открити  планове за наредну годину када је Ваше стваралаштво у питању?

             Моји планови су велики. Управо сам завршио велико путовање подручјем у коме се говори призренско-тимочким дијалектом. Назив мог програма је Бате ће се жени у село сас један падеж. Обишао сам за годину 37 места, од Призрена до Неготина, одржао педесетак сусрета са децом и одраслима. Тако смо сви ми потврдили да је чаробно лепа матерња мелодија нашег језика и да се матерњег говора не смемо стидети, уз поштовање књижевног језика. Али, већ сам започео нову мисију: уз помоћ књиге „Чуваркућа“ обилазим нашу лепу земљу и са децом имам радионице о очувању српске традиције. Како кажем у једној песми: „Има да крстарим све док не остарим.“ Путовања и сусрети са децом и вечитом децом ме надахњују и не дају ми да остарим.

            Детињство носим у себи као највеће благо, као најчистији извор лепоте који ме брани од суровости живота и његових недаћа. Дете често оживљује у мени. Сада се у утакмици са детињством, бавим дединством. Опет сам дете уз унука Новака. Како је то лепше рекао Мошо Одаловић, мој друг са песничких ливада: „У томе и јесте песникова привилегија: потроши детињство, а све му остане у некој строфи, стиху. Код дечјег песника посебно...“ Покојни отац Никола и мајка Јаворка плашили су се да ме писаније не одвуче од студија и куће, али знам да би били поносни када би бар једну моју књигу (од њих двадесетак) имали у рукама. Књиге су путокази на друмовима живота! И баба Нада, иако неписмена, знала је то! Мајка ми је причала, да нам је прва у кућу по мом рођењу ушла „баба Нада, на Пáвловци, донéла благу погáчу (да будеш благ),

Деска гу омесúла, и вика: „Дај да му тýримо нешто да чита!“

Туго, реко, немамо у кућу никакву артúшку!  И онá óтиде дом и дóнесе неку нóвину,

тýри ти уз главу: „Он је момчé, да ни ýчи писмо.“ То јест, да буде писмен, да чита књиге. Зато баба Нади често шаљем благослов по месецу. За дивна путовања која ми доносе књиге. За бескрајна пријатељства која стичем обилазећи библиотеке и школе. Обожавам путовања, потере за пејзажима, обиласке разних места, тада се батерије троше, али и пуне енергијом која снажи, оплемењује. У коферу успомена доносим дивне доживљаје, ведре осмехе, топлу дечју душу, раздраганост малишана, а то је неизмерно богатство. Зато сам и рекао да је преда мном година књижевних сусрета. „Чуваркућа“, књига путујућа.

У међувремену сам сељак весељак, сејем, жањем, чувам своје њиве, као сећање на дедове, на мајку и оца. Ако бих дозволио да зарасту у коров, напустио бих и успомене на њих. Матерњи језик чувам и у стиховима као амајлију на све њих. Пишем тако да не заборавим оне које волим. Написах многе на дијалекту. И још ћу! Моја поетика је баш у очувању матерњег језика, призренско-тимочки дијалекат.  Књижевни језик негујмо, а матерњег се не стидимо!

„Нису живот само сунце и цветићи, треба, људи, мало и по трњу ићи“, написали сте у једној од бројних песама. Да ли је су ови стихови  и Ваш животни мото?

Да! Ја сам, иначе, велики плачко. Међутим, не стидим се суза. Како каже један дека у мојој песми: „Еј, кад би се измерила, мушка слуза триста кила!“ Обришем сваку сузу из сваког ока и идем даље. После кише дође сунце.