Analfabetska diplomanija

Tome se nismo nadali, da će nam diplomirani stručnjaci postati balast kojeg ćemo se teško rešavati tokom narednih decenija. U stvari, kad malo bolje razmislim, nikada me nije nešto naročito boleo polni organ za tuđe, a i svoje, diplome, svedočanstva, uverenja o uspehu, podobnosti, stručnosti i bilo čemu drugom. Za onoga ko hoće i zna, sve se to jasno vidi na licu, u borama koje se zrakasto šire oko uglova očiju, u pogledu, ophođenju, pa i u najobičnijem kafanskom tihovanju. Imao sam priliku da vidim masu  za bilo šta neprikladnih individua  koje su mahale raznoraznim papirnim sadržajima koji su svedočili o njihovom autoritetu nadljudi i sposobnostima kiborga. Do moga! Naravno, ne govorim o fizičkim nedostacima koji ne podležu komentarima budući da niko samoga sebe ne donosi na ovaj jebeni svet. Ali, paravan u vidu pisanog osvedočenja kojim se maloumlje zaogrće pred svetinom i uzdiže u akademske sfere, mora da bude tema misaonog doticanja svakog hroničara naše tragikomične zbilje.

Ta pomama, koja je postala rutina u funkcionisanju mediokriteta koji se prvo svojom dupeuvlakačkom manipulacijom domognu položaja, a onda ga verifikuju kupovanjem tapije na svoju obrazovanost, koliko je jadna, a jeste, neminovno nameće potrebu da se preispita, a i sam taj čin manifestovanja stručnosti putem dokaza o njoj od strane, verovatno, onih koji su na sličan način postali merodavni za jedan takav antiljudski akt.

Svakako da postoje bezbrojni primeri onih koji opravdano nose svoje diplome koje im, na kraju krajeva, ni za koji krasni i nisu potrebne, ako već znaju to što znaju, a do čega su došli isključivo zahvaljujući svojoj želji i unutrašnjoj potrebi da maksimalno ovladaju određenom disciplinom. Uostalom, takvi to u svakom trenutku mogu i na delu da potvrde. Ostalima, samo u jednoj ovakvoj kaljuzi, kupljena diploma može da nadomesti moralne i stručne neodstatke i da ih smesti tamo gde im nije mesto.

Nije to počelo pojavom privatnih „univerziteta“. Dobro nam je poznato na koje se sve načine kroz redovno školovanje, stizalo i stiže do diplome, od urgiranja značajnih rođaka i prijatelja, preko puškica, prepisivanja, došaptavanja pa do šaputanja na jastuku ili volanu. Mnogo toga je u službi izvaninstitucionalnog pribavljanja tapije na svoje znanje. Postoji to od kad je i ustanova koje osposobljavaju podanike određenih sistema za državne znanstvenike i ostalu obučenu elitu. U takozvanim egzaktnim naukama lako je napraviti razliku između znalca, makar i empirijskog, i šupljeg nosioca krasnopisom natrukovanog dokaza o njegovom poznavanju materije, za šta je plaćen i zauzima određeni status u društvu. Problem se javlja u trenutku kad gomila lažno etiketiranih i lažnim diplomama opskrbljenih cepanica i budaletina preuzme kontrolu nad državom i svima onima koji u njoj egzistiraju. To onda i nije država, već pozornica lažnjaka u kojoj je obmana legalizovana na štetu svih pa i samih nosilaca lažnih tapija.

Odavno je ovde prisutan manir da čak i tako nabavljena diploma, ili na bilo koji drugi način stečena, i ne mora da ima nikakve veze sa delatnošću koju njen nosilac obavlja, naročito ako se tiče takozvanih društvenih nauka. Dovoljno je da kandidat, ako je već viđen da bude tamo gde treba da bude, ima diplomu određenog stepena i eto ga – u fotelji. Mnogi je nosilac dokaza diplomiranog marksiste i dan danas upotrebljiv za koješta, pod uslovom da je politički podoban. Kao ekspert o izumiranju dinosaurusa na mestu načelnika službe društvenih delatnosti ili predsednika Privredne komore. nO hirurzima, akušerima, arhitektama, elektroiženjerima i mnogim drugim ekspertima nema ni svrhe da govorimo. Hoću da kažem da postoje znanja kojima diploma nije neophodna kao dokaz o stručnosti, kao što postoje „stručnosti“ na koje svaka doploma može da „legne“ kao šaka za vrat, čak i kada to nije. 

Međutim, za relativno normalnog čoveka-neznalicu svaki dokaz o znanju  trebalo bi da bude teško opterećenje na savesti. Isto kao što znalac uzdignute glave nosi svoje znanje i savršeno ga boli polni organ   za bilo kakav dokaz o njemu, mislim znanju.

E, dok to ne budemo shvatili i prihvatili imaćemo situaciju da nam vrhovni komandant bude keramičar, šofer ili spikerka. a načelnik hirurgije prodavac kikirikija na stadionima.

Hartija, poznato je to, mnogo toga može da istrpi. Ljudi još i više. Ali, postoje smešne situacije u životu kad je potrebno da neko zaista zna ono što mu je negde zapisano da zna. E, onda se javlja problem. Mada, postoje i države, kao ova naša, u kojima je najpoželjnije da niko ništa ne zna, a najomiljenija uzrečica, čak bi se moglo reći lekovita mantra, ono poznato: „Boli me kurac“, za šta još niko od etabliranih ili lažnih eksperata nije našao lek. A trebalo bi. Jer dok se tog bola ne oslobodimo, nemamo kud, nesrećnici, ni na zemlji, ni na nebu, pošto ovde ni sveci nisu tamo gde im je mesto, a o grobarima da i ne govorim.

Ivan Rajović