Carstvo pacova

Veliki i osnovan trud rađa trenutke zadovoljstva i gotovo uvek se isplati (čak i onda kada  se ne desi baš ono očekivano zbog čega smo se trudili), a učestali trenuci zadovoljstva čine ono što se jedino može smatrati srećom, ma koliko bili relativni, sa sve јin-јangom, ekvilibrijumom, plimama i  osekama, iz čega je, kao i iz svačije empirije, dovoljno da se izvede zaključak da „sreća“, kao apsolut, ne postoji, da je to kobila koju neprestano treba mamuzati, kao i padati sa nje i peti se na nju, iznova i iznova.

I eto opet Buridanovih magaraca! I eto opet dva plasta sena. Jedan religijski a drugi politički. A ko su magarci? Mi koji „gladujemo“ između oba, prezirući ih, mi svojeglavi koji ne odstupamo od svojih ideja, ideala i sopstva, ili oni koji se prežderavaju od oba, proždirući čak i jedni druge, gojeći se i povraćajući, nesposobni da sve pojedeno svare!?

Blažena neka je materijalna beda!   

Eto, kanalizacije su se izlile i preplavile gradove. Otpadne vode nisu zaobišle nijednu kuću, instituciju, biće. Svi su, našavši se u smrdljivoj vodi sopstvenog otpada, i sami postali otpad, ili su to već bili, ili su naučili da plivaju, dišu na škrge ili gutaju po potrebi, i kad je nužda. Sva moć nekadašnjih moćnih jedinki ili vrsta je podavljena, zaražena ili u ropcu opstajavanja po svaku cenu. No, ništa od toga nije toliko tragično koliko izumiranje onih stvorenja koja još, daveći se u kanalizacionim vodama, veruju da mogu za nešto da se uhvate, i tako pozelenela, bledela, sasušena, izumiru. Neka od njih su verovala da, daveći se u gadosti i ispljuvavajući govna, pobegavši iz zoološkog vrta, postižu neki efekat, još ubeđena u to da se „istina“ i „pravda“ moraju isterati na ulice, pa onda iz svih špilja do kojih je teško dopreti, a iz kojih „nešto“ upravlja čitavom strukturom... Da su ta bića sačuvala svoju plemenitost, ne cimajući se nepromišljeno, da su našla sopstveno rešenje, pa onda i u ime drugih, verovatno bi većina ostalih „vrsta“ postala drukčija, ili možda i ne bi, ali ta bića su se podavila, ostala na umoru, ili se povukla u špilje svog ništavila, odakle više nisu znala ni sa kim a ni protiv koga...

Netaknuta i moćnija nego ikada, ostala je jedna zaboravljena ili ogađena vrsta! Pacovi! Čudna vrsta koju svi mrze i na koju niko nije obraćao pažnju! Vrsta koja je živela „underground“ i po kanalizacijama, ali bila sposobna da živi bilo gde i u bilo kakvim uslovima. Pacovi su bili svesni svoje moći ali je nisu koristili da bi menjali ono što je stalno promenljivo. Nisu koristili moć da bi srušili sve, iako su mogli i mogu. Ostali su da žive kao i do tada. Bili su svesni svoje moći i gledali su kako „plemenite vrste“ izumiru, tražeći i nalazeći neprijatelja spolja, zaboravljajući na sebe same, i nestajući i izumirući bez „napred“ ili „nazad“...

I pošto su sve „plemenite životinje“ istrebljene, ili ugrožene vrste, i pošto je ova zemlja postala kanalizacija sveta, ne bi li bilo interesantno, nužno i moćno da ono malo plemenitih, talentovanih, pametnih, svesnih, nezadovoljnih, buntovnih, itd. koji žive u underground-u, počnu funkcionisati po principu pacova, ma koliko i sam taj pojam izazivao averziju u „svesti“... Jer pacovi su lišeni govana koja su isplivala iznad njih, još su u underground-u, imuni na svaki otrov, svesni svega što se dešava i, naravno, najizdržljiviji, najjači, najotporniji i najdosledniji, neuništivi u snazi svoje volje i moći...

Međutim, šta sa dva plasta sena? Ko će da se pojavi i da (kako bi rekao Vitomil Zupan) podmetne „Crvenog Petla“... Ko je spreman da upali oba jebena plasta i prestane da bude magarac!? Ko je spreman da ne trpi više ni malo od pomenutih pošasti!? I na kraju, ko je spreman da se žrtvuje zarad uništenja ovakvih političkih i religijskih parazita koji se naslađuju leševima, dve decenije uništavanog srpskog naroda, kojem više nije bitan ni identitet, ni budućnost, ni kultura, ni dostojanstvo, ni prosperitet u bilo kom smislu, već samo posao, pare, preživljavanje, razmnožavanje i egzistencija?

Govna su uveliko isplivala, Srbija je postala kanalizacija, a pravi ljudi, ma koliko ih malo ostalo, žive u underground-u i kanalizacijama lišenih govana!

Srbija je carstvo Govana! Vreme je za carstvo „Pacova“...

Igor Rajović