Čekajući da se nešto desi

U ovom periodu srpskog razvoja, kojeg nema i koji je još uvek samo rastakanje onoga što je postojalo, kako bi se počelo od ništice, ili ništarije, ka uspostavljanju nekih novih evropskih vrednosti, trebalo bi da svi sa nestrpljenjem čekaju svaki dan, priželjkujući da se nešto desi, a to nešto, naravno, trebalo bi da bude pozitivno. Tako logika nalaže. Međutim, u tranzicionoj Srbiji se ništa pozitivno ne dešava, pa je dan u kojem se ništa nije desilo, a takvog još nema, zapravo praznik. Svako dešavanje ovde podrazumeva nešto od čega će svima biti loše, još gore nego što je bilo, i tako u nedogled. Nema više tog vizionara koji bi mogao i da nasluti onu krajnju tačku sunovrata, sa koje bi trebalo da usledi ponovno uzdizanje. I mada to nije u skladu sa ljudskom prirodom, tranzicioni gubitnik bi najviše voleo kada se ništa ne bi događalo, da sve ostane onako kako jeste, zamrznuto u postojećem trenutku, koliko god taj trenutak bio jezivo odvratan. Kao u nekoj zoni sumraka.

Činjenica je da je život u svojoj suštini, zapravo, lagano umiranje, i da je svaki dan, čak i u najoptimalnijim mogućnostima i najlepšim doživljajima, samo još jedan korak bliže grobu, bliže ništavilu. Već samim tim, negde u  podsvesti, čovek bi trebalo da strepi od svakog novog dana, od svakog pomeranja sekundare na satu koji ga približava kraju. Ipak, nesrećnik se raduje, ako ničemu drugom, a ono još jednoj mogućnosti da se suoči sa tom činjenicom da prisustvuje svom definitivnom sunovratu trudeći se, naravno, da to stanje olakša, da ga ulepša i ublaži svakodnevnim ovozemaljskim radostima. U tranziciji čak ni toga nema, pa je svako buđenje, osim suočavanja sa pomenutim iskonskim strahom, još jedno suočavanje sa svim nedaćama koje stižu sa svih strana. U tranziciji je, zapravo, sve samo jedna velika nesreća u svim mogućim vidovima i formama, maskirana, ogoljena, tajna, javna, zvučna, podmukla...muka sa bezbroj lica i bezbroj podanika, koji nadiru neprekidno i odasvud. Čovek u tranziciji je, zapravo, gromada suočena sa svekolikim besmislom sveta koji ga okružuje, sa ludilom koje se sručilo na njegovu, reklo bi se, beznačajnu ali, ispostaviće se, neuništivu pojavu. Vlada, policija, informisanje, sudstvo, zdravsto, poreznici, inkasanti, bankari, sekači struje, izbacivači iz stanova, šupa, udžerica i koliba, uterivači dugova, poštari, poslodavci, trgovci, pa sve do konduktera, pijačnih prodavaca, prosjaka i najobičnijih šetača, sve je protiv njega, čak i kućni ljubimci. Ali, i kada vam sve uzmu, kao što će vam uzeti, jer tranzicija je takav proces da na svakoga dolazi red, pre ili kasnije, ostaju vam mačke, psi, papagaji, krokodili, ili šta već držite kao svoje kućne ljubimce. A one vas, pre svega mislim na mačke, nikada neće izdati. I zato su, valjda, mačke tako dugo ostale uz ljude. Ma koliko delovala kao samosvojno biće koje se ničemu ne da naučiti, mačka odlično funkcioniše uz ljude. I zanimljivo je da je mačka, osim u retkim slučajevima kada se radi o nekim agresivnijim vrstama, jedina životinja koja ne može da vam smeta. Prema tome, mačka zna sve što joj je potrebno da zna da bi bila sa nama. Za razliku od nas.

Zajedno sa svojim gazdom ili gazdaricom, i mačka prolazi kroz sve faze tranzicije, liberalnog kapitalizma, ili kako se već ovo sranje zove, ne uzdižući se, ne likujući, ali i bez roptanja. Spremna je na sve, ali nikada ne odustaje; i kada vas svi ostave, i kolege, i žena, i deca i svi koje ste znali, ali ih niste poznavali, a možda i jeste, mačka ostaje sa vama, da podeli poslednju koricu osušenog hleba, poslednju kap hlorisane vode, pre nego što vam oglođe lobanju i isisa očne jabučice, pokušavajući da vas probudi iz smrti u koju ste zabasali, ostavljajući je samu, što mačke nikako ne vole.

A i šta će vam to nesrećno lice, da ga nosite na onaj svet, kada su vam sve drugo uzeli, tamo gde vam uopšte nije potrebno, kao što vam ni ovde nije bilo ni od kakve koristi. Jer lice je samo maska, nekakva forma po kojoj vas razlikuju od drugih, i koja nema nikakve veze sa onim što ste vi u suštini, a mačke to dobro znaju.

Ivan Rajović