Čekajući potop

Dok se život odvija u svakodnevnim, ne mogu reći normalnim, okolnostima, sve deluje idilično, čak bi se reklo bajno. Nema toga što nije epohalno, savršeno, nikad bolje, nikad lepše, spektakularno… Nema tih reči kojima se da opisati kvalitet i doprinos pojedinaca našem istorijskom uspehu, nema tog unisonog aplauza koji može da zaustavi bujicu panegirika na račun istaknutih pojedinaca – pretendenata na delić neograničene vlasti. Običan čovek, pritisnut svakodnevnim bitisanjem punim neizvesnosti i odricanja, mora de se zapita: koji je idiot i šta je to u njegovoj postojanoj konstituciji što ga sprečava da stvari vidi onakvim kakve jesu, odnosno kako mu se sugeriše da jesu? Ali kada život, sticajem okolnosti, odstupi od tog manje-više lagodnog kursa, sve se rasprši u etar, u tri lepe, sve se izokrene, izopači, ogoli i ostane samo crna slika  užasa, buljuk nesposobnih pojedinaca i narod koji se i bukvalno davi u nadošloj vodi.

A takve se katastrofe nikada ne dešavaju slučajno, same od sebe, tek onako. Sve one imaju nešto što im prethodi, što ih najavljuje, zbog čega se i doživljavaju kao Božje opomene ili kazne za učinjeno ili  propušteno, bez obzira na sujeverje, mada sam ja od kada su ovi na vlasti počeo da verujem i u karakondžule, drekavce, vampire, a o Savi Savanoviću da i ne govorim. Slepi miševi, noktići fetusa iz incestne veze i menstrualna krv nevine studentkinje privatnog fakulteta uzeta u doba punog Meseca, samo su neka od sredstava za dočaravanje naše napredne svakodnevice koja očigledno daju izvanredne rezultate. Jer, toliko sluđenosti u jednom narodu, a naročito onima koji ga vode, ne može se objasniti drugačije nego magijom, vlaškom ili nekom drugom, jebemliga.

Ipak, nisam siguran da li je ovo što se nama dešava nešto od toga ili je u pitanju neka srpska varijanta uticaja na klimu, kojom je aktuelna vlast uspela da potop smesti baš u vreme predizborne kampanje ne bi ili i ovu nedaću iskoristila u svoju korist. Kako god bilo, nije mi do naroda, naučio je ovaj narod da se zlopati i to mu je u opisu posla. Uostalom, i na prošlim izborima je to potvrdio. Više sam nekako zabrinut za predvodnike koji, kao i uvek u ovakvim prilikama, daju sve od sebe ne bi li zaštitili svoj goloruki i neorganizovani puk, uglavnom zabavljen obožavanjem istih.

Žao mi je vođe dok ga gledam kako bez ičega na umnoj glavi, bez kišobrana, kape, šlema, noše, kese, običnih novina ili krune, gologlav, mokar kao goluždravi ptić i potpuno uživljen u ulogu spasitelja hoda kroz pokisli narod bodreći ga da istraje do boljeg sutra koje samo što nije kucnulo na naša vrata. Kao biblijski Noje lično koji bi po jedan primerak svakog odanog mu građanina, a i seljaka, da spakuje u barku i pošalje Merkelovoj lično, za priplod. Ali, šipak. Sve to posustalo, glave oborilo i u crnu se vodu zagledalo, čak i tradicionalno optimistični penzosi uvek spremni da i posledenju kintu svojih časno stečenih penzija učipe za preporod posustale nacije.

Ali zato su tu političari, uvek spremi da priskoče i da se nađu na braniku otadžbine. Već ih vidim kako odlučno odbacuju svoje statusne kravate u pastelnim bojama, za koje su vezani kao bogalji za hodaljke, kako oblače specijalne fosforocentne kostime i pred objektivima kamera skaču u fekalnu vodu ne bi li sačuvali makar jedan teleći ili konjski život, koku najurenu sa pologa ili ubojnicu koja tone polako i sigurno kao parobrod.

Ništa novo, bilo je toga i pre dve godine. Doduše onda je poplava bila mnogo usranija pa je i sam poduhvat skakanja u vodu pred sasvim slučajno baš tu zatečenim kamerama vukao mnogo više političkih poena. Danas prosečni građanin nema više šta ni da spusti u klozetsku šolju ili kroz trouglasti otvor poljske kenjare, tek malo peska iz žuči, kamenčića iz preostalog bubrega i tu i tamo poneki spečeni brabonjak veličine bubašvabe u sirotinjsoj četvrti. A u takvim kanalizacijama mogli bi i rakovi da se zapate, a ne političari da zaplivaju.

I sada na još jednoj nesreći naroda počinje još jedna morbidna trka za sakupljanje glasova, za dodvoravanje obeskućenim nosiocima biračkog prava.” Osušićemo vas, ispumpaćemo vodu, napravićemo bedeme, calnućemo vam i neku kintu”, kliču partijski agitatori, “a vi pamtite pa vratite, glas - za spas!” A ko je kriv što se opet Srbija davi i što ništa nije učinjeno da se predupredi nesreća koja je bila sasvim isvesna, kao što će biti i svih narednih godina ako se nešto ne preduzme, to više niko i ne pominje. Uostalom, zna se - krivi su žuti. Ali, ako je za utehu, a jeste, bitno je da nam Beograd pluta na vodi, a što se nas u unutašnjosti tiče, ne preostaje nam drugo nego da naučimo da plivamo ili bar da uvežbavamo život buba mokrica pošto u ovoj zemlji, reklo bi se, samo ludosti i vode ima u izobilju.

Ivan Rajović