Cipele

Moja mama je imala običaj da kaže: “odeća nam je još uvek u dosta dobrom stanju, snalaze se ljudi, šiju, krpe, karabudže. Ali ako hoćeš da vidiš kolika smo stvarno sirotinja, gledaj ljudima u cipele”.

Gledaj ljudima u cipele.

Uostalom, nije badava smišljena ni ova formula - ako hoćeš ljude da upoznaš, treba da koračaš njihovim koracima, u njihovim cipelama.

Recimo, u njegovim buvljačkim “tajger’cama” od hiljadu dindži. On je autentični tranzicioni luzer. Školovao se za učitelja. Završio, na nesreću, baš u vreme kada je ta štovana, stabilna profesija počela da se nezaustavljivo survava u glib. Pa je menjao kolege i čekao da neko od njih ode u penziju ne bi li dobio stalno radno mesto. Dočekao je ženidbu i dete i slušao obećanja. Našao je i “vezu” – jednu, drugu, treću. Drugi su našli jaču. Držao je časove, svaštario i radio svakojake poslove da bi, na koncu, prihvatio idiotsku ali solidno plaćenu službu u jednom velikom, tada društvenom, preduzeću. Za to nije bila potrebna ni polovina klupa koje je on uglancao laktovima. Preduzeće je privatizovano, da ne kažem otuđeno u korist slovenske braće . On je otpušten, kao tehnološki višak (mesec dana po rođenju drugog deteta). O, dobio je otpremninu, samo što ona nije bila nikakvo zlatno tele. Od nje je kupovao “Aptamil” i pelene. Posle toga radio je kod Gazda i “gazda”, neki su ga plaćali, neki nisu, negde je odustajao i tražio bolje, negde je odustajao od sebe i gurao glavu među šake - šta sam mogao, gde sam pogrešio?           

                Sada radi neprijavljen, za 16 000 RSD, u trgovini koja je vlasništvo jednog političara – preletača, tako da može i na crno, može kako ‘oćeš. Prošle noći mu je klinac u narkomanskoj krizi nabio nož ispod grla. Menadžer  (političar-preletač njega verovatno plaća više, al’ jebi ga, kakav si Gazda ako nemaš menadžera na bizmis, dok ti češeš testise i krmeljaš u Skupštini?) sa razumevanjem kaže – ma bitno je da si ti dobro, šta da se radi, kriza je, ljudi su očajni... Gmizavac glumi empatiju.

Ili u  njenim cipelama.U njenim bušnim kineskim “kroksicama”; njenim gangrenoznim stopalima.

Niko ne zna njenu priču do kraja: ta priča počne kao čvrsto pletivo činjenica pa se začas, na rubovima, raspara i utka u fantastiku.

Uglavnom, nekako je, pod starost, ostala bez imovine, bez stana, bez ičega, i  sa sedamdesetak godina postala beskućnica. Imala je neki problem sa bankom, upala u dugove, neko ju je, koristeći se njenim krhkim mentalnim zdravljem, prevario. Upoznala se sa jednom sakupljačicom starudije koja je živela u neuslovnom dvorišnom kućerku. Uselila se kod nje, pomagala koliko je mogla, donosila vodu u balonima sa ulične česme, pokušavala da očisti hordersko gnezdo, bez mnogo uspeha. U početku se umivala i prala kosu na toj istoj česmi, odlazila u Kumodrašku na kupanje. Bez sumnje je delovala dostojanstveno, uprkos tragici, uprkos iluzijama i pseudoživotu o kojem je govorila, koji je samo za nju bio stvaran; ali i to dostojanstvo je sahnulo, i njena jedrina sahnula je sa njim. Dve bolesne, ranjene duše polako su se navikavale, preplitale i  srastale - ali nedugo zatim, sakupljačica je umrla. Advokatska hijena iz dvorišta stavila je šapu na kućerak. Ona se ponovo našla na ulici.

Ordinira i dalje po tom kraju jer nema gde da ode. Sa njom je dugonogo mače, rođeno u dvorištu. I njega su o istom trošku izbacili. Neželjeni, suvišni, nekorisni životi. Stopala joj otiču, na njima se pojavljuju crne i plavičaste rane koje neprijatno mirišu. Nema gde da se leči, to nije akutno. A ona kaže – ujela je neka buba, od tada je tako.

Nedavno je slomila ruku. Gips deluje dirljivo i mučno bleštav u odnosu na njenu prljavu šaku i potamnelo lice. Naspavala se u bolnici jednu noć, veli. Ali nisu mogli da je zadrže. U Kumodrašku će, kaže, otići na zimu – mogu da ih prime na šest meseci, a bolje joj je da ne prezimi na ulici.

U toj fantazmagoriji u kojoj živi, logika i nagon za samoodržanjem ipak su netaknuti.  A možda je i skliznula izvan neumoljivih rešetaka činjenica da bi uopšte mogla da opstane.

Ili u njenim “Babb” belim papučama, broj manjim, na čijem je vrhu palac probio rupu.

Sedi za kasom u “Maksiju”, naočari su joj povrh nosa ali ni sa njima ne vidi dobro. Često pogreši. Ljudi u redu se bune, nestrpljivi, neuviđavni, šta ih briga uostalom. Niko ih ne plaća za saosećanje. Ona više nema snage da radi, bolesna je, bubrezi prokleti, ali nema uslov za penziju.

I šta sad: nije imala neke velike ambicije ali želela je normalan život. Normalan, šta je normalno? Za hleb, kafu, cigare, nove “Babb” papuče, za “Božole” farbu, za lekove, za deset upola s lukom tu i tamo, za račune, možda za more, možda za banju. Nije nikoga pokrala, nije nikoga prevarila, bila je štedra “so zemlji”, radila i rodila.

Ko ima pravo da joj kaže da nije zaslužila više od ovoga?

Ko ima pravo da im, svima njima, kaže da nisu za bolje?
Da treba još da ze žrtvuju? Da moraju još da da daju, jer im je i to previše?
Da moraju da plate tuđe nepoštenje, bezobrazluk i beščašće?

I ne čudim se krpeljima i lešinarima sa vlasti, tajkunima, gazdama, HR menadžerima, umivenim lopovima i mutivodama. Njima je u opisu posla da budu đubrad neosetljiva. Divim im se – sa teškim gađenjem im se divim što su, za kratko vreme, u istu takvu đubrad neosetljivu - samo gologozu i bednu - pretvorili i nas.

Iva Radović