Dok nas točak melje

Kada nestane ono što se volelo, neka ne nestane i moć sećanja na ono moguće
što nije učinjeno, da bi se napokon, mukom, uprkos današnjem kalupu “sopstva” ili kolektivnoj truleži današnjice, volelo “novo”, “ponovo rođeno”, davno zamišljeno, a nikada ostvareno, novo ovaploćenje starih ideja “dobrih ljudi”… ”Moguće novo!”,
a da sadašnje (kamo sreće) postane “staro i prevaziđeno”, dok posmatramo kako umire, bledi i gasi se, dok ga prevazilazimo razboritošću, duhom, delima, reakcijom, neprilagođavanjem, nepomirenjem, neodustajanjem, prešminkavanjem-unakaženog, postojećeg i prihvaćenog!

I kad bi nakon auto-amputacije nezdrave energije silovitosti tela, shvatili na koji način grešimo kao individue i koliko je svaka “važna” a prinuđena, vaspitana, uslovljena, programirana, izbrisana i samo mehanički funkcionalna za tuđe potrebe, osuđena na borbu protiv “nevidljivog tiranina”  ili sebe same, onesposobljena za dublje shvatanje uzročno-posledičnih pojava (kao domaća životinja), koliko je njen potencijal irelevantan i zaboravljen čak i od nje same, a bez želje da znamo uzrok i krivca za tu “humanu devastaciju”, nužno je da ćemo kao ovce za klanje (ako ostanemo na istom, rezignirani i nevoljni da bilo šta preduzmemo) doći do zaključka da je “fašizam” neophodan da bi “nas” doveo u “red!” A kakav “red”?

Da li ovaj sadašnji fašizam, ekonomski, koji nas je već asimilovao, perfidan, snishodljiv, mnogima nepojmiv, a u isto vreme najnemilosrdniji, najzlobniji, najnehumaniji i najsakriveniji pod našim egzistencijalnim nužnostima, nasuprot rimskom (gde je i nastao), imperijalističkom, ili Hitlerovoj eklektički izgrađenoj ideji sa pogonom za uništavanje, i njegovom još uvek nezaboravljenom pokušaju da ostvari zamišljeno i zapisano, uprkos onome što Jevreji kažu "Yimakh Shmo" (neka mu ime bude izbrisano), nešto dovodi u red? Da! A kakav?

No, to da li je možda slučaj da su se samo uloge i strategija promenile u ovom “unforgiven” genocidu, i da je ekonomski fašizam možda samo druga strana “novčića” nacističke ideologije, neću SADa da govorim!

Želimo li da kategorišemo fašizam i hijerarhiju, pa i kada su uzeli maha i postali neizostavna komponenta našeg pseudo-egzistiranja, da ne budemo samo “ljudsko meso” koje produžuje vrstu, hrani se i biva samo programirana aplikacija i medijum za protok KAPITALA u današnjem sistemu, da budemo svesni toga kao ključne stvari za našu “sreću” i svega onoga što želimo, da je kvantitet potisnuo ili obesmislio kvalitet, osiromašio, a i dalje pustoši sve naše urođene talente i vrednosti, potapajući naše ideale sve dublje u blato, i kroz kanalizaciju kapitalističke konstrukcije eugenički konstruisane, i sa namerom da “nas” što manje ima ili što više nema! Zar da se mirimo sa tim?! Da drolje i debili zaposedaju vrh u degenerisanoj hijerarhiji današnjih sistema vrednosti koji vodi u kataklizmu koja se upravo dešava, pa su mnogi postali biljke ili insekti!?

Ponekad je dobro obuzdati gnev, zagasiti ga…

Kao pikavac na suvoj zemlji, pustiti ga da tinja…

Kao seme u plodnoj zemlji, pustiti ga da klija…

Kao suvu zemlju pre kiše, pustiti ga da čeka, a da li je sad trenutak za to!?

Drago mi je, (čim ste stigli do “ovde”) drago, da ste pročitali moj tekst, da ste me “čuli”, braćo moja i sestre, jer ne bih želeo da ovo što sam rekao pripišem ni svom pogrešnom ponašanju, a ni tuđem slepilu… Ako nije kasno za pravo na svest o “već davno pokušanoj sreći”…

Igor Rajović